Bratoubilački rat čokoladicama, vodom i paradajzom

Flaširana Jana potiskuje Knjaz, a Knjaz je više od vode (Al Jazeera)

Halabuka koja se digla povodom čokoladica srpskog porekla koje je Kolinda Grabar-Kitarović delila u Dubrovniku posledica je zastrašujućeg neznanja šire javnosti o specijalnom biološkom ratu koji se već godinama vodi na prostoru bivše Jugoslavije. Javnosti nije ni zameriti na neobaveštenosti, jer su tek retki znalci upućeni u detalje ovog tajnog okršaja. Istina je da su svi koji su se pobunili protiv srpskih čokoladica potpuno u pravu, jer se u narečenim slatkišima nalazi zloglasni virus srbitis koji predstavlja opasnost za svu decu nesrpskog porekla, poglavito hrvatsku.

Detetu koje dođe u dodir sa ovim virusom preko noći izraste četnička brada, počne da se igra četničkom kamom pevajući “Na planini, na Jelici sastali se svi četnici” i da uči ćirilicu.

U Hrvatskoj su tek sad postali svesni opasnosti po nacionalni identitet koje vrebaju iz naizgled nevinih prehrambenih proizvoda, ali u Srbiji je suočavanje sa ovakvim gotovo paranormalnim pojavama već godinama svakodnevica. Politički analitičar, urednik sajta Nova srpska politička misao i odnedavno narodni poslanik, Đorđe Vukadinović, još pre nekoliko godina je upozoravao na pošast koja vreba Srbe sa svakog kioska u obliku hrvatske vode “jana”.

Kao i svi hrvatski proizvodi, i “jana” sadrži virus croatitis koji deluje pogubno na srpsko nacionalno biće. Ako Srbin, Srpkinja ili Srpče redovno utoljavaju žeđ “janom” vrlo brzo će doživeti neverovatnu promenu, počeće da oblače odeću dizajniranu u bojama šahovnice, prikačiće slovo “U” na kapu, igraće se ustaškom kamom pevajući “Jasenovac i Gradiška Stara”, izbaciće ćirilicu iz upotrebe i počeće da govore nerazumljivo u stilu “nigdar ni bilo da ni nekak bilo”.

Hrana opasna po život i nacionalni identitet

Nije Vukadinović jedini koji hrabro stoji na braniku srpstva pred tihom vodom koja breg nacionalnog identiteta roni iz plastične flašice. Podizanju svesti o opasnostima koje vrebaju iz molekula vodonika i kiseonika hrvatskog porekla doprinele su i “Večernje novosti” koje su na vreme upozorile: “Flaširana ‘jana’ potiskuje ‘knjaz’!” Ako znamo da “knjaz” nije voda, nego naš ponos, kako lepo kaže reklama, jasno je da “jana” podriva same temelje našeg postojanja.

Da nam opasnost preti od samo neke tamo vode, lako bismo se s njom izborili. Ali, u biološkom ratu protiv srpstva koristi se čitav arsenal oružja, a tu se kao najveći problem javlja mimikrija. Blagovremeno upozorenje na kameleonsku pošast donela je “Pravda” u tekstu uznemirujućeg naslova “Jedete, a ne znate: Ovo su hrvatski proizvodi za koje smo mislili da su naši”. Ispostavilo se da su smrtonosnim virusom croatitisom zaraženi mnogi proizvodi dragi srpskom nepcu: sardine “eva”, dečje kašice “čokolino”, “cedevita”, crna dvojka – “bronhi” i “kiki” bombone, razni sladoledi, slatkiši i slaniši. Pravo je čudo što se do sada svi Srbi nisu pretvorili u Hrvate!

Da nam opasnost preti samo iz Hrvatske, lako bismo se odbranili. Zabranimo uvoz robe iz Hrvatske i gotova stvar. Međutim, Srbi su izloženi podmuklim napadima sa svih strana. Sreća da su “Večernje novosti” na vreme uočile nevolju i obavestile svoje čitaoce odakle im preti nesreća u tekstu „Albanski paradajz u srpskoj salati!“ Tekst se brzinom širenja epidemije raširio po nacionalno osvešćenim portalima, ne bi li što više građana u što kraćem roku bilo obavešteno o novoj pošasti koja se nadvila nad vaskoliko srpstvo.

Pokazalo se da nam je širom srpskih pijaca kao kukavičje jaje podmetnut paradajz punjen virusom albanitisom, hiljadu puta opasnijim od njegovog hrvatskog sabrata, jer je u stanju da iz grudi zaražene osobe iščupa srce Srbije, te da učini da oboleli u roku odmah zaboravi na kolevku srpstva, Lazarevu kletvu i kosovski zavet. Lako je videti da se sve zaverilo protiv Srba, a posle zli jezici govorkaju da smo paranoični.

Najopasniji virusi skriveni su u knjigama

Opet, da nas opasnosti vrebaju samo iz prehrambenih proizvoda, lako bismo se izborili. Post je ionako blizak svakoj pravoslavnoj duši, jednostavno prestanemo da jedemo i pijemo, i Bog da nas vidi (i to vrlo brzo). Ali, biološko oružje u vidu hrane i pića je benigni problem u odnosu na opasnosti koje dolaze iz oblasti kulture i umetnosti. Neprijatelj se uvukao u ono što nam je najsvetije, u sam epicentar našeg nacionalnog identiteta, pa tamo rovari li rovari.

Primera radi, pre nekoliko godina Kulturni centar Beograda posvetio je svoj Festival jednog pisca ni manje ni više nego Miroslavu Krleži. Srećom, pisac Vladimir Kecmanović tih dana nije dremao na lovorikama, pa je alarmirao pismeni deo javnosti da je hrvatska književnost okupirala centar Beograda. Što je najgore, na tom nazovi festivalu učesnici su pokušavali da dokažu postojanje nekakvih samo njima vidljivih veza između srpske i hravtske kulture, mada i vrapci znaju da je srpska kultura autohtona pojava koja nema nikakve veze ni sa kim, a ponajmanje sa susedima. Najopasniji su ti virusi skriveni u knjigama, jer deluju direktno na mozak svojih čitalaca, menjajući im nacionalni DNK dok si rekao “Petrica Kerempuh”.

Nije Kecmanović jedini svesni član intelektualne zajednice koji stražari na braniku srpske kulture. Milo Lompar, profesor Filološkog fakulteta i dverjanin, potrošio je dobar deo života da upozori naivne Srbe kakve im sve katastrofe prete od “hrvatskog stanovišta” koje pokušava da otme deo srpske kulture sa konačnim ciljem da Srbija nestane. A nestajanje Srbije, kako mudro veli Lompar, “ni danas nije puka akademska zamisao”. Najgore je što su mnogo Srbi nesvesno potpali pod uticaj hrvatske kulture, čitajući više Krležu i Dragojevića nego Ćosića i Bećkovića zarazili su se opakim virusom croatitisom, pa rade protiv sopstvenog naroda. Srećom, brojni Lomparevi sledbenici su se specijalizovali za prepoznavanje i odstrel takvih odroda koje je najlakše prepoznati po tome što često koriste pridev “srbijanski” umesto “srpski”. 

Kad se svemu navedenom dodaju ptice i insekti koji nesmetano prelaze granicu, ribe koje narušavaju teritorijalne vode, pogranično drveće koje svoje virusom zaražene krošnje proteže na našu stranu i sumnjivi oblaci koji nam narušavaju vazdušni prostor bez dozvole letenja – postaje jasno da se Srbija nalazi pod pravom invazijom. A onda se čitava javnost u komšiluku uzbuni zbog par tričavih čokoladica. Umesto da muški otrpe udarac, pa da nastavimo borbu neprestanu bez koje bi podela na nacionalnosti izgubila svaki smisao.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera