Kada je Momaer Gadafi napustio Samit nesvrstanih u Beogradu 1989. godine iza njega je ostalo omanje krdo kamila kao donacija beogradskom Zoološkom vrtu i mit o ekscentriku koji je sa svitom kampovao pod beduinskim šatorom na Bežanijskoj kosi. Pre nego što je otišao rekao je sa govornice: “Zbogom smešni skupe! Nikada u životu nisam čuo veću količinu gluposti, niti video takvu koncentraciju frustriranih idiota”.
Mislim da je i Kastro to pomislio kada je jutros napustio ovaj i otišao na onaj svet.
Krajem novembra pre 12 godina sedeo sam u poslaničkom klubu Srpske radikalne stranke u Skupštine Srbije sa tadašnjim liderom radikala, današnjim predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem i pravio novinsku rubriku o njegovoj poseti Kubi.
Svašta mi je tu bilo čudno – Nikolić je za sebe voleo da kaže da je antikomunista, ali je bio fasciniran ostrvskim komunističkim carstvom Fidela Kastra.
Šta mi je o Kastru pričao Nikolić
Na poziv Centralnog komiteta Komunističke partije Kube, sa suprugom i prevodiocem avionom preko Frankfurta stigao je u Havanu i bio prvi srpski političar u vremenu posle Josipa Broza koji je posetio Kubu sa sve oficirskom sabljom u prtljagu koju je nosio kao poklon Kastru.
“Ja sam tamo video da neko brine o svom narodu i nisam primetio nezadovoljne ljude. Pre polaska govorili su mi: ‘Ma, koja Kuba, kad umre Kastro, Amerika će dodati samo jednu zvezdicu na zastavi’. Ali nije mi se to učinilo. Tamo žive ljudi kojima je Kastro predsednik, i ne čini mi se da im je on nametnut. Misle svojom glavom. Slobodni ljudi”, pričao mi je tada današnji predsednik Srbije.
Kubanci iz vizure jednostranačkog sistema nisu mogli da veruju da u Srbiji postoji 350 registrovanih stranaka. Nikolić im je rekao da je antikomunista, ali da podržava njihovu revoluciju. Kada su ga na Varaderu odveli da vidi jedan deo koji je ranije pripadao nekom bogatašu, ali mu je to oduzeto, objasnio im je da se ne slaže sa oduzimanjem imovine samo zato što je neko bogat.
“Uredu ako je pljačako narod, ali ovaj to nije radio. Nisu ništa odgovorili…”, pričao mi je Nikolić.
Fidel ga tada ipak nije primio. Nikolić je to pravdao okolnošću da nije bio u rangu predsednika, pa je sablju na kojoj je pisalo “ne vadi me bez povoda, ne vraćaj me bez časti” lideru Kube poslao preko njegovog saradnika, predsednika kubanskog parlamenta.
Prošle godine, kao predsednik Srbije, Nikolić je odlikovao Kastra.
Kuba kroz filmove i filmske likove
Doživljaj Fidela Kastra u Srbiji upravo je bio takav – čak su i ovdašnji antikomunisti cenili njegov prkos Americi. A oni koji su obilazili Kubu redom su svedočili da je to jedina zemlja gde su siromasi srećni, jer sreća, kako su govrili, ne leži u kapitalu, već u slobodi.
Moja generacija je Kubu i Kastra posmatrala kroz film Lice sa ožiljkom (Scarface) koji se pojavio 1983, gde Antonio Toni Montana pravi karijeru narko bosa na Floridi pošto je glavnom bez obzira pobegao od Kastrove diktature.
Na top listi omiljenih Kubanaca Toni Montana se uvek bolje kotirao od Fidela. Zajedničko im je bilo jedino da su obojica predstavljali negativce. Montana na filmu, Fidel u realnom životu.
Navijanje za istaknute svetske negativce je ovdašnji specijalitet. Poslednji pozdrav pukovniku – glasila je čitulja koja je osvanula u podgoričkim Vijestima gde se grupa poštovalaca Moamera Gadafija iz nikšićkog kafića “Del Boj” opraštala od velikog vođe Libijske Džamahirije. “U našim srcima uvek ćeš ostati brat-vođa i kralj. Neka tvoja duša počiva u carstvu nebeskom, a ime odjekuje hodnicima budućnosti”, navodilo se u čitulji kada je ubijen Gadafi.
Slična čitulja pojavila se i u beogradskim Večernjim novostima, a potpisnici su bili izvesni Vuk, Marko, Peđa, Aca, Cvele, Teo, Ivan i Milanče. To nije bilo prvi put da se u Srbiji i na Balkanu obični građani na ovaj način opraštaju od uglavnom kontroverznih svetskih političara. Čija je šašavost i ekscentričnost odudarala od onih uštogljenih tipova u odelima sa globalne političke scene koji su se kleli u demokratiju. Svaki svetski diktator uvek je bio simpatičniji od tih drugih.
Kastrovski tip političara plenio je svojom pojavom razdragane mase na prostorima bivše Jugoslavije još u komunizmu. Tada smo verovali da tamo negde na Kubi imamo brata od tetke, nekog Fidela, koji je napravio zemlju preko koje najlakše možete ostvariti američki san. Naravno, ako uspete da odande pobegnete poput Tonija Montana.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera