Piše: Dragoljub – Draža Petrović
“Nema nazad! Ideeemooooo!” – sećam se da se Ljuba otporaš tog dana pre 16 godina izgubio u dimu suzavca pred beogradskom Saveznom skupštinom, spao mu je kačket kod levog razigranog vranog konja skulpture Tome Rosandića.
Video sam ga posle, oko ponoći, maskiranog u specijalca, s gas-maskom preko lica i u policijskoj vetrovci, kako se u beogradskoj kafani “Sunce”, udaljenoj 250 metara od “revolucije”, raspituje: “Zašto je u ovom istorijskom trenutku nestalo piva?”
“Popili oslobodioci”, rekao je kelner Ljubi, kao da on nije oslobodilac, a Ljuba je imao i trofeje: majicu Otpora i “Zipo” upaljač.
Posle je spasao linča policajca nađenog u nusprostoriji spaljenog jugoslovenskog parlamenta, ovaj mu je poklonio sve što je imao pri sebi, gas-masku i vetrovku. Automatsku pušku i pendrek je već poklonio.
‘Dušu dao’ za analitičare
Ljuba je toliko verovao u nacionalno pomirenje, u taj dan, da je policajca uredno otpratio do autobusa za Vladičin Han, valjda mu je i mahao sa perona dok nije zamakao sa vidika. Vratio se opet u “Sunce” i pitao onog konobara: “Zašto nema piva u ovom istorijskom trenutku?”
Kelner je opet rekao: “Popili oslobodioci…”
Ljuba je onda raskopčao policijsku vetrovku, da pokaže pesnicu na majici, i naručio “bilo šta, zar je bitno, daj nam nešto da popijemo. Ono što nisu popili oslobodioci.”
Otporaš Ljuba je, kao i većina, završio u uobičajenom petooktobarskom novinskom naslovu: “Vođe pobune otišle u politiku, biznis ili anonimnost”. Siguran sam samo da on nije otišao u biznis i politiku. Možda je, sem u anonimnost, otišao i u kafanu.
Kelner mu je uredno objasnio: “Piva nema. Popili oslobodioci…”
Tako da se 5. oktobar za Ljubu otporaša, a i za one ostale silne anonimuse, na kraju završio kao revolucija koju su popili oslobodioci. Da je 5. oktobar bio revolucija koja teče, valjda bi teklo za sve. A ne samo za “oslobodioce”.
Peti oktobar je, zapravo, datum kada svaki politički analitičar jedva čeka da ga pozovu za komentar, jer opisati šta je taj datum, neobično je izazovno.
Propuštena prilika
“Peti oktobar je, znate, propuštena prilika” – čak 86 odsto analitičara, prema neformalnim istraživanjima, baš to izjavi kada ih negde četvrtog pozovu da ih pitaju za stručno mišljenje. To mu dođe kao da neki ruski analitičar izjavi da je 9. maj, Dan pobede nad fašizmom, propuštena prilika, jer su Rusi narednih pedesetak godina živeli u bedi, a Nemci sve bolje i bolje.
Propuštenom prilikom bi se, recimo, mogao nazvati 9. mart. Ali, 5. oktobar je iskorišćena prilika – da tog dana Velja Ilić nije obukao šuškavu trenerku marke “Eleze” i krenuo da sa Čačanima svojeručno prevrće šlepere isprečene po Ibarskoj magistrali; da Nebojša Čović nije u šteku svoje fabrike držao pun kamion municije; da Džou Bageristi tog dana nije pala klapna zbog nekakvog komunalnog problema sa Opštinom Čukarica, pa upalio utovarivač i krenuo na Televiziju Beograd; da Milorad Ulemek Legija nije odlučio da se osamostali u biznisu; da Mlađan Dinkić nije u Narodnu banku Srbije ušao kao da je krenuo u oružanu pljačku Federalnih rezervi; da Zoran Đinđić nije imao petlju da skupi gomilu nespojivih tipova… peti oktobar se verovatno nikada ne bi desio.
Problem je što je ta gomila nespojivih tipova bila odlična za svrgavanje jednog grogiranog diktatora, ali su bili pogrešno spojeni za sve ostale stvari. Jedan masovni hodajući kurcšlus. Ponašali su k'o klinci koji su oteli gradski autobus, ali zaboravili da nijedan od njih nema vozačku dozvolu D kategorije. I kao što su se klinci na kraju skucali u banderu na petoj krivini, tako se i DOS skucao u banderu već na osmoj. I sleteo u provaliju već na dvanaestoj. Jedini je problem što je u autobusu, sem njih, bilo još nedužnih putnika. A bio je i zglobni.
Diktatorovo pomoćno osoblje
Peti oktobar je, istina, bio jedna lepa revolucija. Niko nije, kristijanovski rečeno, “ubiven”, sem jedne policijske stanice, skupštine i državne televizije. Ništa nije flambirano, što je bio splet srećnih i slučajnih okolnosti, od kojih su kasnije pojedini otporaši napravili svetski priznatu nauku o takozvanom nenasilnom rušenju diktatorskih režima. Idu po svetu i predaju taj egzotičan predmet, iako je danas svima jasno da je u takvim miroljubivim revolucijama povratak otpisanih jednog dana zagarantovan.
Ali, ako kažete mladim otporašima iz neke azijske mini diktature da nenasilni otpor podrazumeva to da će vam se jednog dana, umesto diktatora, na vlast vratiti začešljano diktatorovo pomoćno osoblje, možda ih to malko poljulja u veri u takozvano bolje sutra.
Ima tu još jedan momenat – kad dođeš na vlast 5. listopada, po hrvatskom tumačenju kalendara, velika je verovatnoća da si sklon padu. Kao list u oktobru. Zato sledeće revolucije treba praviti u nekim drugim mesecima, koji – bar na hrvaščini – nisu skloni padanju.
Izvor: Al Jazeera