Piše: Velimir Ilić
Danas je sreda, 12. oktobar. Prošlo je podne i upravo dok ovo pišem na lokalnom groblju u Kozjaku kod Loznice sahranjuju osmogodišnjeg Radenka Nikodinovića, dečaka koji je preminuo u subotu 8. oktobra.
Birokratski surovo i ljudski prazno sad zvuči da je Radenko preminuo “zbog lekarske greške, nemara, nebrige”… kako god nazvali činjenicu da mališan više neće više jurcati s drugarima za loptom, zaljubiti se, oženiti, imati svoju decu i voleti ih, makar toliko kao što je danas nebo tesno za tugu njegovih roditelja.
Mnogi razumni se, verujem, suzdržavaju da nekim drugim imenom nazovu dosad poznatu, a nažalost, presudnu činjenicu – Radenko je preminuo jer ga sa otvorenim prelomom leve podalktice nisu zadržali na odeljenju i sačekali da ozdravi, već su mu stavili ruku u gips i poslali ga kući…
Posle se sve desilo previše brzo da bi se Radenku moglo pomoći – temperatura, buncanje, hitan prijem u Institut za majku i dete u Novom Beogradu…
Beogradski lekari, nažalost, nisu uspeli da dobiju bitku za Radenkov život u koju su ih gurnule njihove lozničke kolege. Mališan je preminiuo od sepse. U 21. veku.
Rutinski izgovor
A danas, dok se jecaj Radenkovih roditelja, poput eha vraćao iz groba u koji su polagali kovčeg sa telom svog sina, u Loznicu je stigla vest da su smenjeni direktor bolnice i načelnik Odeljenja hirurgije. Vest su, kakve li ironije, objavili mediji pre nego što je iz Ministarstva zdravlja Srbije u Loznicu poslata zvanična i overena depeša.
Za smenu su javil mediji, premda pritisak javnosti nije ni izbliza nije dosegao tačku netrpeljivosti prema svakodnevnom javašluku u zdravstvu na koji bi morala da se stavi – tačka, u koje bi morao da se uvedu neporeciva pravila i sistem odgovornosti. I ne samo odgovornosti, neophodna je spoznaja kazne koja lekarima i medicinskom osoblju može značiti oduzimanje licence i kraj karijere kad se nepobitno utvrdi da nečija smrt nosi i njihov potpis, delom ili nedelom, neznanjem ili nemarom, javašlukom ili nebrigom.
Ministar zdravlja Srbije Zlatibor Lončar rekao je novinarima kako su “rezultati spoljnog stručnog nadzora pokazali da je bilo propusta u lečenju dečaka Radenka Nikodinovića, koji je preminuo nakon preloma ruke”.
“Pogledao sam rezultate i oni nisu dobri. Nije poštovano ono što je trebalo da se uradi. Doneo sam odluku da se smene direktor bolnice i načelnik Hirurgije. Smena je u toku”, rekao je Lončar.
Ministar, inače i sam lekar, izgovorio je to rutinski, lekarski, haldnokrvnošću profesionalaca koje priroda posla katkad primora da rodbini saopštavaju tragične i tužne vesti.
Pokrenut je, kaže Lončar, postupak pred Lekarskom komorom. Od komore se sad, pod evidentnim pritiskom javnosti, očekuje da odluka o oduzimanju licence lozničkom lekaru, a posla će biti i za policiju i za tužilaštvo. Tako se rutinski izjavljuju i saučešća, ponekad čak i s rukama u džepovima belih mantila na kojima se posle mrlje ne vide.
Smrt nakon rutinske operacije
Oglasio se i sveprisutni premijer Srbije Aleksandar Vučić porukom da “neko mora snositi posledice zbog smrti malog Radenka”, za koju kaže da je “užasan i zastrašujući slučaj, koji se u Srbiji više ne sme ponoviti”.
“To je poslednja opomena i ministru zdravlja i ostalima. Tako nešto ne može da se dogodi, znam da se dešava i u svetu i da ima takvih slučajeva, ali u Srbiji to ne sme da se dogodi”, rekao je Vučić.
Nije Srbija bezgrešna niti biva da su bezgrešni mali ljudi, pa tako ni lekari. A ni vi političari, gospodine Vučiću.
I neka bude da se na ovom slučaju završe i premijerske pretnje i ministarske odluke o smenama. Neka bude – da više nikad ne bude smrti po bolnicama, domovima zdravlja i rehabilitacionim centrima zato što su neki lekari i medicinsko osoblje prenebregnuli šta im je posao i da su tuđi životi u njihovim rukama, na njihovoj savesti. Uostalom, Hipokratova zakletva ih, valjda, obavezuje, dobrovoljno su na to pristali i potpisali.
“Svoj poziv ću obavljati savesno i dostojanstveno. Najveća briga će mi biti zdravlje mog bolesnika… Održavaću svim svojim silama čast i plemenite tradicije lekarskog zvanja…. U vršenju dužnosti prema bolesniku neće na mene uticati nikakvi obziri, vera, nacionalnost, rasa, politička ili klasna pripadnost. Apsolutno ću poštovati ljudski život od samog početka”.
To su potpisali. Nikad se, naravno, neće saznati koliko je ljudi dosad skončalo svoj ovozemaljski vek zbog lekarske greške, neznanja ili nemara… Ali, upravo sad treba pomenuti bar neke slučajeve kojih su se domogli mediji, ali ne baš uvek revnosno lekarska komora i pravosuđe, a još manje ministri i premijeri.
Agonija Dijane Radović počela je 9. septembra 2006. smrću ćerke Jelice, devetnaestogišnjakinje koja je otišla na rutinsku operaciju čukljeva u privatnu kliniku, a samo četiri dana kasnije preminula od posledica – sepse. Radovićima se u tom času život lomi na dva dela – pre i posle Jeličinog odlaska. Hirurga i dvoje anasteziologa sud je u avgustu 2015. osudio na po 15 meseci zatvora i dve godine zabrane rada u medicini, a direktorka privatne klinike Decedra osuđena je na godinu dana uslovno, uz provere na četiri godine i deceniju zabrane upravljanja zdravstvenim ustanovama.
Doktor na odsustvu
Jasmina Rakić još nije ni na pola puta i svoje borbe da pravdom stane u kraj lekarskoj nebrizi. Njen muž, Stojan Rakić, slep i polupokretan, primljen je u stacionar Instituta za rehabilitaciju “Selters” u Mladenovcu 31. avgusta, 2011. a 4. septembra su joj javili da je pao niz stepenice i onesvestio se. Više se nije osvestio. Preminuo je posle 10 dana u komi, a istražni sudija je naredio sudsko-medicinsku obdukciju. Smrt ne nastupila od posledica pada i povreda glave.
Inspektor zdravlja, izvesni Radiša Milovanović, Jasminu je “ljudski savetovao” da “ne pokreće nikakvu proceduru jer se to na sudu teško dobija”. I još – “biće veliki stres ako budete još jednom kroz sve to prolazili”. Ne prihvatajući takve savete, Jasmina je pet godina obijala pragove ministarstava, inspekcija, tužilaštava i napokon pre mesec dana uspela da rastera medicinsko-pravosudnu prašinu sa ovog slučaja.
“Muža ne mogu vratiti, samo želim da nečiji nemar i nebriga ne ubiju još nekog kao mog Stojana”, kaže Jasmina.
Namerno ne pominjem ime nijednog lekara. Ovaj iz Loznice je u međuvremenu uzeo odsustvo, nema ga ni kući, ni u bolnici. Beži li od savesti ili se krije u nemoći da pogleda u oči roditeljima preminulog mališana? I ne samo njima – već i kolegama. Svi su oni iste ispite polagali i potpisali Hipokatrovu zakletvu. Znaju međusobno skoro sve – i šta jeste i šta nije i šta bi bilo kad bi bilo.
Jedino Radenka više nema, ni Jelice, ni Stojana… Ni bebe koju su spasavali helikopterom po magli kad je poginulo sedmoro ljudi, a sva odgovornost ministara i ljudi u lancu komandovanja svela se na politička prepucavanja tuđim životima.
I ne treba im pominjati imena. Ako imaju savesti…
Izvor: Al Jazeera