Piše: Natalia Žaba
Na prvi pogled današnja Poljska ne liči na sebe – bar ne onima kojima je i dalje u glavi slika siromašnih Poljaka koji su dolazili u Jugoslaviju zarad trgovanja Nivea-kremom, vodkom i cigaretama. Ne postoji više siva i ružna Varšava puna lopova i bezobraznih taksista.
Ne postoji Zakopane u koje su mnogi Jugosloveni dolazili na zimovanje i gde (kako me često podsećaju, nisu mogli da potroše platu, toliko je bilo jeftino). Nema više prodavnica sa jeftinim, a kvalitetnim krznom, koje su mnoge Jugoslovenke dobijale od svojih dragih tokom zimskih odmora, koje im je lepo stajalo, koje ih je podsećalo na tu čudnu zemlju Poljsku.
Danas je Varšava živ i uzbudljiv grad srednjoistočne Evrope, prepun stranih turista, lepih mirisa, ljubaznih prodavaca koji će vas, čak i ako mrze da rade tamo gde rade, lepo uslužiti, poželeti prijatan dan i poslati poneki zbunjeni osmeh, koji se nada nečemu boljem od onoga što već ima.
Danas je Varšava nešto daleko bolje nego što je bila pre deset ili čak pet godina, a cenu te transformacije, na prvi pogled, možete da primetite u metrou posle pet ili šest, kada se ta seksi, moderna, šarolika Varšava vraća kući s posla – umorna, iscrpljena, ćutke putujući s problemima ka svojim ili kupljenim na kredit kućama.
U njima će gledati kako se glavni grad, a i ostatak zemlje, deli na dva dela: one koji podržavaju novu vladu, izabranu prošle jeseni, koja je upravo počela žestoko kritikovanu od Evropske unije „revoluciju“, i one koji nemaju previše ni ljubavi ni entuzijazma prema poziciji a ni prema opoziciji, koja je sramotno izgubila izbore pre svega zbog arogancije i prevelike samouverenosti u sopstvenu zauvek održivu moć.
Pobednici prošlogodišnjih izbora (koji su održani 25. oktobra), dakle desničarska stranka Zakon i pravda (PiS), danas imaju većinu u Skupštini te žustro koriste tu snagu.
Preuzimanje vlasti
Do kraja 2015. stranka Zakon i pravda radila je snažno na promenama, ali ne na tim koje Poljaci nestrpljivo iščekuju – a to su poboljšanje situacije u zdravstvu, koje je i dalje preopterećeno i nije dostupno prosečnom čoveku; školstvu, pre svega višem, koje odavno skuplja kritike kako sopstvenih radnika tako i studenata zbog nedostatka kvaliteta i produkcije veštačkih diploma; te na tržištu rada, gde mnogi mogu da sanjanju da dobiju ugovor o radu, a prosečna poljska plata (koja iznosi blizu hiljadu evra) za mnoge koji ne žive u velikim gradovima i dalje je san snova; te ispunjenje socijalnih obećanja koja su dali Poljacima tokom izbora – obezbediti ranije odlaske u penzije, novčanu pomoć roditeljima sa malom decom (otprilike 125 evra pomoći), te veći prag prihoda oslobođen od poreza.
Nova vlada počela je, ipak, preuzimanjem vlasti u sudstvu, specijalnim službama i medijima. Promene u svakom od tih segmenata bile su propraćene burnom reakcijom opozicije, stručnjaka, Evropske unije te stranih medija. Poljska nije imala lošiji PR od proglašenja ratnog stanja 1981. godine.
I tako miljenica Evropske unije, simbol borbe za slobodu i demokratiju, polako postaje svoj antisimbol: pozicija radi šta hoće, opozicija ne zna šta će, dok Poljaci nezadovoljni promenama (a ne nužno pristalice PO ili levičarskih stranki) izlaze na ulice.
Tokom vikenda je Komitet za odbranu demokratije, koji ne promoviše nijednu stranku, organizovao protest protiv politizacije državnih medija.
Protest je bio organizovan u dvadeset najvećih gradova Poljske, jer kako kažu organizatori, ne žele da državni mediji postanu stranački mediji, a to je, ubeđeni su ti koji protestuju, neizbežno zahvaljujući novom zakonu prema kojem ministar trezora, a ne Nacionalni radio-televizijski savet ima direktno i isključivo pravo da bira visoke funkcionere državnih medija, bez konkursa, na neograničeno vreme.
Novi predsednik državne televizije TVP je Jacek Kurski, inače oštar kritičar Građanske platforme, bivši novinar, odavno veran i odan član Zakona i pravde, koga poljski mediji zovu „bulterijerom Kačinjskog“.
Brat protiv brata
S druge strane barikade stoji njegov rođeni brat Jaroslav Kurski, zastupnik glavnog urednika Gazete viborče, najvećeg dnevnika u Poljskoj, koji je jedan od najoštrijih kritičara postupaka vladajuće većine i sopstvenog brata.
Jacek Kurski je rekao da je televizija njegova najveća ljubav, njegov brat ispred zgrade iste te televizije stao je rame uz rame sa novinarima koji se suprotstavljaju najnovijim promenama i politici Zakona i pravde.
Demonstranti su skakali i pevali. Jedna od pesama bila je „Mury“ („Zidovi“) poljskog barda Jaceka Kačmarskog, nezvanična himna poljske opozicije, napisana 1978. godine.
Gde su dva Poljaka, tamo su tri mišljenja, takvi smo. Nikad isti, nikad složni. Poljska je prošla daleki put od 1989. godine i povratka u to tmurno vreme nema.
Sada, do glasa je došla druga Poljska. Ona je konzervativna, katolička, desno orijentisana. Ona želi živeti drugačije, ona ima moć.
Ipak, kad sam stajala na Trgu oslobodilaca Varšave, gledala ljude, novinare, nisam mogla da verujem da opet, uprkos tolikim promenama nabolje, pevamo „Mury“ kao u vreme komunizma.
Jer zidovi ne padaju, već odavno samo rastu.
Izvor: Al Jazeera