Noć u vozu sa izbjeglicama

Poseban je taj voz koji u svojoj čeličnoj utrobi nosi toliko različitih prošlosti a identičnih sadašnjosti (AFP)
Poseban je taj voz koji u svojoj čeličnoj utrobi nosi toliko različitih prošlosti a identičnih sadašnjosti (AFP)

Piše: Anne Marie Ćurčić

Provela noć u vozu. Ne u bilo kojem, već u jednom specijalnom vozu. Gde se vrata vagona otvaraju isključivo spolja. Da niko iznutra ne bi izašao van… dok mu se ne kaže, dok mu se ne dozvoli.

Zaista specijalan voz. Nikad u takvom nisam putovala. Pet-šest vagona i osamdesetak putnika.

Čiji jezik ne razumem. Kojima moj jezik zvuči strano. Kojima je stran i ovaj krajolik, i miris zemlje, i boja neba… baš sve.

Provela noć u vozu. U kojem putuje nada. Pohabana. Zgužvana. Prašnjava. Koju prepoznaješ u očima.

U preranim borama na licu klinca od tek nešto više od dvadeset godina. U grču u glasu s kojim ti priča o životu, onom pre i ovom sada.

O mlađem bratu koji je pukim čudom ostao živ, za razliku od  prijatelja sa faksa, tamo, u Damasku – razneti, pred njegovim očima. O plovidbi morem u pretrpanom čamcu. Kako silni, kako strašni, kako nemilosrdni mogu biti ti talasi.

Sveden na broj

Poseban je taj voz koji u svojoj čeličnoj utrobi nosi toliko različitih prošlosti a identičnih sadašnjosti.

Sadašnjosti u kojima više nema šta da se izgubi, jer si i onako sveden na broj. Na neprijatan podsetnik okrutnosti geostrateških igara bez granica.

Na otelotvoren dokaz da je ljudska tragedija svedena na robu koja puni džepove. Sadašnjosti u kojima licemerju moćnika nema granica dok postavljaju bodljikave žice, dižu zidove, bacaju suzavce, blokiraju stanice, tunele…i  istovremeno bombarduju ciljeve, naoružavaju, obučavaju…

Provela noć u vozu slušajući kako je užasno teško javljati se svojima, uveravati ih da si dobro, slati im fotografije gde si sa osmehom od uva do uva.

Samo da ne bi posumnjali da ti sa svakim pređenim kilometrom ljušte dostojanstvo kao neku naprslu narandžu, komad po komad, dok ne ostaneš potpuno ogoljen i iz tebe ne procuri očaj.

Oni koje niko neće

Ali samo za trenutak – očaj je prevelik luksuz. Baš kao i sada, kada prekasno postaneš svestan da si u specijalnom vozu gde se vrata vagona otvaraju isključivo spolja.

Da nećeš moći da izađeš na stanici gde su ti, dok si kupovao kartu, rekli da možeš već dve stotine kilometara dalje.

Jer takva su pravila igre, one sa granicama. Jer si u vozu koji prima samo ljude poput tebe, one koje niko neće. One iz kojih pulsira nada iz oteklih vena, nažuljanih stopala, umornih glasova.

Da, provela noć u vozu u kojem putuje nada.

Izvor: Al Jazeera



Više iz rubrike BLOG
POPULARNO