Piše: Slobodan Stupar
Iz vikenda u vikend gledam ih kako smoždeni od vrućine, možda i pomireni sa sudbinom dugo, predugo čekaju u kolonama na graničnim prelazima ili naplatnim rampama. Oko njih asfalt koji se topi, užaren automobilski lim i klima uređaj koji snažno i neprestano čas zuji čas pišti.
Svake dve nedelje su kako egzaltirano javljaju svi mediji veći ili veliki turistički špicevi. Ali i svaki letnji vikend između tih najvećih gungula su gužve kojima samo fali nekakav manji sudar na putu pa da prerastu u saobraćajni kolaps. Ljudi putuju, prelaze autom hiljade kilometara da bi se odmarali baš tamo gde žele. To pokatkad liči na seobu naroda, na letnju invaziju na jug, pa onda u povratku i na sever.
Mnogi, veliki broj njih, idu žureći kako bi na vreme stigli na ono što se zove “smena turista”. Jer, oni će doći, a oni drugi što su tu bili baš do tog datuma će se rano ujutro brzo spakovati i krenuti tamo odakle su pre deset ili četrnaest dana došli. Tako mora jer turističkim radnicima i privatnim iznajmljivačima treba makar malo vremena za osnovno-čišćenje soba i promenu posteljine.
Tačna procena
Smena turista je pojam kojim se pre tridesetak godina, a možda i nešto ranije, počeo nazivati paket turističkih usluga u trajanju od toliko ili toliko dana računajući dolaske novih gostiju na tzv. turističke destinacije u subotu ili nedelju, i odlaske starih takođe u iste dane. Nastao je iz tačne procene da se tri letnja meseca predviđena za odmor sjajno uklapaju u kalendarski utvrđene školske raspuste, slično udešene godišnje odmore roditelja, i praksu ogromne većine koja smatra da je jedino godišnje doba stvoreno za odmor leto. Prosto, zaživeo je sistem po kojem se na željeno more naprimer dolazi u toj i toj smeni, i to tog i tog datuma. I odlazi se za sedam, deset ili četrnaest dana.
I šta onda biva tog dana kad se dešava ta “smena turista”? Skoro pa kolaps saobraćaja. U svakom od tih turističkih gradova ili gradića i oko njih. Samo za silazak do mesta na moru i parkirališta treba nekoliko sati. Isto toliko i za odlazak iz tog istog mesta. Kolona na ulasku u grad, kolona na izlasku. Stani-kreni vožnjom uvek se završava to izuzetno naporno putovanje, a i počinje pri povratku kući.
Ogromna većina ljudi kao što se da videti skoro svakog vikenda pristaje na to. Da li potpuno dobrovoljno, možda primorana zbog ograničenih termina odmora ili nekog trećeg razloga svejedno. U ponudama turističkih organizacija nema ni reči o tome da se na more mora ići u nekakvim smenama. A opet svi, ili gotovo svi, pristaju baš na takve ture odmora. Mora biti da im to tako i odgovara. Ima i ljudi koji jednostavno ne mogu drugačije da se, kako se to kaže udenu u ograničene termine za svoj letnji godišnji odmor, pa su im tako iskrojeni aranžmani kao poručeni.
I statistika potvrđuje omiljenost te vrste putovanja i aranžmana, i beleži da samo mali broj turista, zanemarljivo mali u odnosu na većinu, na letovanje svojim automobilom ide ponedeljkom, utorkom, sredom ili četvrtkom. I baš zbog toga samo ti malobrojni turisti ne voze u kolonama, ne čekaju satima na granici, ili naplatnim rampama. Samo oni bez nepotrebno uloženih natčovečanskih napora stižu tamo gde žele i kad žele. Što je naročito važno -bez preterane opasnosti tokom putovanja sigurno stižu tamo gde su krenuli. Na kraju takvog solo turističkog aranžmana, nakon kupanja, sunčanja, i provoda raznih vrsta na povratak kući kreću bilo kog dana izvan dana za “smenu turista”. Polaze odmorni i odmorni i stižu kući.
Ista lica
Samo zato što su sami sebi iskreirali termine dolaska i odlaska dobili su ne samo slobodu izbora nego i sve ostalo ranije pomenuto, a za šta su ljudi iz “turističkih smena” najviše svojom voljom uskraćeni.
Gledam sve to i ovih dana kada automobilom idem do rođaka ili prijatelja, pa moram da izađem na auto-put. Opet kao ona od ranije, gotovo ista preumorna, znojava lica. Krenuli ljudi na odmor u toplije krajeve, ili se vraćaju negde prema severu Evrope. Bar dva puta tokom svakog leta prolaze ovuda. A verovatno će isto činiti i sledeće godine, i one tamo i ko zna koliko još.
Evo, i sad je, baš ovog petka i subote haos na putevima. Nedeljom takođe zna da bude gužve, a od ponedeljka do četvrtka ovde kod mene skoro pa nigde nikoga od onih premorenih nema – samo uobičajeni lokalni saobraćaj i poneki “slobodni turisti”.
Kad već pominjem prepune, zagušene magistrale, bolje reći opasne autostrade možda i najjači utisak ostavljaju brojne porodice uglavnom turskih gastarbajtera koje se u kolonama od po desetak vozila drže jedni uz druge. Tako i voze, i stoje u kolonama, a i na parkinzima su zajedno.
Gastarbajterski posao
U njihova ne baš nova ali poprilično velika kola staje skoro uvek po desetak ljudi računajući i veću i manju decu. U vozila nakon što šoferi protegnu noge a kolona se pokrene, kad svi uđu, čini se ni igla ne može da stane. A stane bez preterivanja i ogroman prtljag.
Kroz zadnje staklo kola se ne vidi ništa jer je prostor iza putnika natrpan svim i svačim, i to do krova. Auspuh (odomaćeni izraz za izduvne cevi motora) zbog opterećenja kola u mnogo slučajeva skoro da dodiruje asfalt.
Tako upakovani vozeći hiljade kilometara ko zna odakle i ko zna dokle nisu baš bezbedni, a nisu ni ostali koji ih obilaze ili susreću. U neopisivim gužvama baš vikendima u kojima i oni (meni se čini nepotrebno) učestvuju izloženi su najvećim opasnostima. Iz pečalbe ne žure na “smenu turista”, već u veoma daleki zavičaj odakle će uskoro nazad. Isto toliko natovareni vraćaće se istim autostradama na gastarbajterski posao.
Iako uvek pojačano izloženi opasnosti u saobraćaju, neispavani i užasno umorni od puta dugog hiljade i hiljade kilometara oni će i sledećih godina voziti iste rute. Rutinski, pa dok ide ide.
Izvor: Al Jazeera