Nikola i Muhamed – neki obični ljudi

Na Maršu mira, svakim svojim korakom, u tišini, govorili su da razumiju (Anadolija)
Na Maršu mira, svakim svojim korakom, u tišini, govorili su da razumiju (Anadolija)

Piše: Nataša Gaon-Grujić

Dogovarali smo se o dočeku Nove godine, i kao i svake prethodne godine ista pitanja – gdje ćemo slaviti, ko će šta donijeti, ko je zadužen za hranu, a ko za muziku? Ispraćali smo 2003. godinu, a dočekivali, nadali smo se, bolju 2004. Našla sam sam, čak, i fotografiju sa tog dočeka – blesavi i mladi. Tada je moj brat još živio u Sarajevu.

Ponoć je. Grlimo se, izgovaramo želje.

Zvoni mi telefon, javljam se: “Halo braco, sretna ti Nova godina!”

“I tebi seko. Dabogda nam se ti, opet, udala”.

“Neka, tek sam se razvela”.

“Je l’ ti u redu da dođem sa drugom malo kod tebe?”

“Kakvo je to pitanje? Samo dođite”, tako smo završili razgovor.

Za nekih pola sata Nikola, moj brat, došao je sa svojim drugom.

“Seko, ovo je Muhamed”, rekao mi je.

“Drago mi je. Sretna Nova godina, Muhamede”, rekla sam.

Nisu Nikola i Muhamed dugo ostali. Nikola je popio jedno piće. Nisu bili pričljivi. Učinilo mi se da su im oči plačne. Brzo su otišli.

Srebrenička priča

Sutra, uz ostatke ruske salate, sarme i pite, pitala sam brata: “Je li sve bilo u redu sinoć? Zašto ste Muhamed i ti bili nekako tihi i tužni? Zašto niste duže ostali?”

“Sve je OK, seko! Ništa se ne brini”, odgovorio je.

Tek nakon mjesec dana Nikola mi je ispričao da je Muhamed iz Srebrenice i da mu je tu noć ispričao svoju srebreničku priču. Muhamed je sa ocem uspio preživjeti Srebrenicu. Nikada mi Nikola nije ispričao detalje, a ja nikada nisam pitala ni Nikolu, ni Muhameda.

Prije nekoliko godina Nikola je učestvovao u Maršu mira, a sa Muhamedom je bio u Srebrenici. Nije Nikola imao pratnju, hodao je sa drugim ljudima koji su svakim svojim korakom, u tišini, govorili da razumiju.

Kada se vratio u Sarajevo, samo je rekao: “Niko od nas ne zna šta su sve Srebreničani proživjeli… Dok hodaš, postaješ svjesniji”.

Nije se Nikola izvinjavao Muhamedu, niti ga je Muhamed osuđivao zbog naše pravoslavne krvi koju smo naslijedili od našeg pradjeda Rusa. Nije bilo potrebe, jer ono ljudsko u čovjeku se odmah prepozna.

Bliski, dobri prijatelji

Nikada nisu jedan drugom govorili o tome kako su pružili ruku pomirenja, već su postali i ostali bliski, dobri prijatelji. Njima nisu trebale rezolucije, jer su znali da misle na isti način.

Oni se raduju rađanju djece, raduju se njihovim susretima. Tako je to valjda sa običnim, dobrim ljudima.

Sasvim obični ljudi bili su ubijeni Srebreničani. Njihova imena izgovarana su juče, satima u Umjetničkoj galeriji BiH.

Svako ime jedan život, svaki život jedna nada, svako ime nečije dijete, nečiji otac, nečiji amidža, nečija majka, nečija sestra…

Pisaće se još koji dan o Srebrenici, izgleda više o Vučiću, neko o 136 ubijenih Srebreničana koji su, nakon 20 godina, našli smiraj, a onda će ostati Srebrenica – tiha i napuštena. Ostaće nišani bijeli i čisti da opominju.

Ali, ostaće i dobri, obični ljudi u ovoj zemlji koji se razumiju srcem i poštenjem.

Oprostite, čitaoci ovoga teksta što pišem, opet, o svojoj porodici, ali ja bliže i veće istine nemam. Zato je dijelim sa vama, dijelim dio mog intimnog iskustva kao nadu, moju jedinu nadu da možemo bolje.

Izvor: Al Jazeera



Više iz rubrike BLOG
POPULARNO