Piše: Dragoljub – Draža Petrović
Do Petrovaradinske tvrđave u subotu uveče vozio me je neki nadrndani taksista koji na komandnoj tabli ima zalepljenu crno-belu fotografiju Josipa Broza Tita.
Taksisti sam pričao da te večeri na Exitu svira Ian Kilmister Lemmy sa svojim Motorheadom, ali njemu to ništa nije značilo.
“Lemmy je”, rekao sam mu, “prvi roker koga je primio Tito”.
Bilo je to 1962, kada je nastupao u Beogradu s bit-sastavom Rocking Vicars, a socijalistička publika nenaviknuta na tu vrstu muzike, zasula je bend ciglama, kamenjem i svakakvim drugim stvarima koje su dohvatili, pa je Broz navodno želeo da mu se lično izvini.
Činilo mi se da bi i taksista, da se te večeri popeo na tvrđavu, takođe gađao Lemija ciglom, jer je više puta tokom kratke vožnje procedio: “Ovaj Exit bi trebalo proterati iz Novog Sada”. Sve ga je nerviralo, od gužve, saobraćajaca, redara, do stranaca…
Nisam to hteo da kažem taksisti sa Brozom na komandnoj tabli, ali festivala Exit u Novom Sadu možda ne bi ni bilo da drug Tito nije imao konstruktivan stav prema raznoraznim “pošastima” pristiglim sa trulog Zapada, pa se rokenrol koliko-toliko primio među “našim narodima i narodnostima”.
U socijalizmu, istina, Lepa Brena je uvek bila popularnija od Azre, ali još od sredine šezdesetih partijski stratezi prihvatili su da je rokenrol muzika mladih Jugoslovena. Čak postoji teza i da je Bijelo dugme bilo državni projekat.
Hvala drugu Titu na rokenrolu, ali Exita gotovo sigurno ne bi bilo ni bez Slobodana Miloševića.
‘Nulti’ Exit
Prvi Exit, koji zovu “nulti”, počeo je pre 15 godina usred leta u sumornom ambijentu “postbombardovane” Srbije, kada je NATO u Novom Sadu srušio sve mostove preko Dunava.
Nekoliko novosadskih studenata namerenih da razbiju decenijsku monotoniju iz koji su mladi “izlaz” videli samo u evakuaciji iz Srbije, na Platou između Filozofskog fakulteta i Dunava organizovali su 100 dana koncerta, pozorišnih predstava i tribina.
Poslednji koncert pod sloganom “Gotov je” održan je 22. septembra 2000, dva dana kasnije Vojislav Koštunica je pobedio Miloševića, a 5. oktobra najluđa srpska decenija je konačno završena. Usledila je nova, nešto manje luđa.
Ona nekolicina studenata, petnaest godina kasnije, jesu vlasnici licence jednog od najpopularnijih evropskih festivala, imućni momci koji su, gle ironije, u vreme Koštuničine Vlade 2004. godine bili i hapšeni (pa kasnije oslobođeni krivice) zbog navodnih malverzacija sa sastavnim delom svake demokratije – velikim parama.
Bilo je to usred predsedničke kampanje gde su glavni takmaci bili Boris Tadić, Tomislav Nikolić i Koštuničin pulen Dragan Maršićanin. Tadić je tada izrazio sumnju da je u pitanju “animozitet prema vrsti muzike koju propagira Exit”, aludirajući na Koštuničinu sklonost ka Ribljoj čorbi i domicilnim narodnim stvaralaštvom oličenom u trubačkom festivalu u Guči.
Od Silvane do Nirvane
Društvena angažovanost Exita oduvek ga je svrstavala u onu “drugu Srbiju”, pa se politika koja ugađa svima u Srbiji odavno zove “i Guča i Exit”. Tako da je sve više političara koji imaju širok pristup biračkom telu, i sviraju, što bi se reklo – od Silvane do Nirvane.
Pripadnici onog dela Srbije koji više preferira Guču, Exit su uvek smatrali za prozapadni hepening, gde oni koji se drogiraju slušaju one koji nemaju sluha, dok su pripadnici Srbije iz Exitovog tabora vazda smatrali da je Guča seosko veselje gde oni koji ne znaju da sviraju zabavljaju one koji ne znaju da piju.
Za razliku od Guče koja je često u simbolici ličila na “sigurnu kuću za Ratka Mladića i Radovana Karadžića”, Exit nastupa sa širokih građanskih pozicija.
Kako su jednom objasnili organizatori, oni se bore protiv nacionalizama i šalju političke poruke.
Na desetogodišnjicu masakra u Srebrenici organizatori su imali ideju da se na početku festivala oda pošta srebreničkim žrtvama minutom ćutanja, pa su onda to odložili za kraj festivala, ali se taj minut nikada nije dogodio, jer su tadašnji radikali (današnji naprednjaci) pretili “i rukama i nogama”. A i bombama.
Te godine je na Exitu svirao mračni Slayer, lila je kiša, a jedan dugokosi tip sa kišobranom se drao: “Neću minut ćutanja za Srebrenicu”. Nije bio jedini.
Sve je počelo pretnjama lidera radikala Tomislava Nikolića, sadašnjeg predsednika Srbije, koji je rekao da ukoliko bude održana manifestacija „Minut ćutanja za Srebrenicu“, dogodine neće biti Exita ako na vlasti u Novom Sadu ostanu radikali.
Flašama na Dubiozu
Usledio je i prvi javni izliv mržnje u istoriji Exita – bh. grupa „Dubioza kolektiv“ zasuta je flašama iz publike, jer su nakon pesme „Cannot Forgive“, posvećene masakru u Srebrenici, pustili kolaž izjava srpskih političara, kao reakciju na zahtev osam nevladinih organizacija da se u Skupštini Srbije usvoji rezolucija o Srebrenici.
Neki gilipteri iz mase vikali su “Srbija Srbima”, a organizator je odustao od ideje da u ponoć između 10. i 11. jula emituje i pesmu „I Saved the World Today“ Annie Lennox. Policija im je rekla da imaju dojave o mogućim diverzijama.
To što su Nikolić, Vučić i ekipa 2005. pretili Exitu zbog Srebrenice, nije, naravno, sprečilo današnjeg premijera Srbije da prošle godine primi organizatore festivala i izjavi sve suprotno od onoga što je o njima mislio pre samo desetak godina. A oni su mu čak uručili i zahvalnicu.
Kada je video Vučića kako se grli sa egzitovcima, prosečan naprednjak, bivši radikal, mora da se zapitao: „Na kojim li je ovaj drogama?“ U pitanju je, naime, parafraza one stare srpske pitalice kada vidite nekog da radi nešto baš neobično, pa ga onako prijateljski upitate: „Je li, sine, na kojim si ti drogama, keve ti?“
A sluđeni srpski desničar oduvek je Exit video kao Sodomu i Gomoru sa kolektivnim “duvanjem” trave.
Oni koji su ostali radikali, pre tri godine su tokom otvaranja Exita razvili beli transparent gde je na engleskom pisalo “EU go home, Šešelj come home”.
Exit je, naime, uvek bio više od muzike, ali valjda redak srpski brend koji stranci vole, dok ga Srbi ne vole. I uvek se pitaju: “Na kojima li su ovi drogama?”
Izvor: Al Jazeera