Piše: Slobodan Stupar
Sve je ispalo kao u bajci. Pomalo i kao u filmu i seriji Montevideo…
Da ta svetska titula ovde vredi i više nego neke druge kazuje činjenica da je u finalu pobeđen baš Brazil. Jer, izmislili skoro sve jesu Englezi, ali su ipak Brazilci ubedili ceo svet da se od loptanja nogama može napraviti nešto daleko lepše od obične igre.
U snu mnogih dečaka koji igraju i vole fudbal baš zato je utakmica sa plavo-žutima pravi vrh vrhova.
Tako je, i to ponekad, jedino i moguće da u nacionalnom dresu igraju baš protiv njih u nekakvom velikom finalu. Da pomisle da bi ih mogli i pobediti… Teško i u snu, a tek u stvarnosti. Luda ideja, gotovo nemoguća misija.
To se, Bog te video, nedavno stvarno dogodilo momcima iz Srbije, kojima je tek 20 i koji upravo zakoračuju u profesionalni fudbal. Govore kako su pre ovog prvenstva gledali gotovo sve utakmice tzv. čileanske generacije iz 1987. godine. I da su tada prvi put i pomislili da bi mogli do svetske titule.
Ako imaju dovoljno “onog nečega” što je krasilo tadašnje izabranike Mirka Jozića, poput Prosinečkog, Bobana, Mijatovića, onda se možda i može govoriti o igračima koji bi mogli daleko dogurati. Sjajni su kao kolektiv, a ima i nekoliko vanserijskih talenata. Šta će, međutim, stvarno biti s njima kasnije, to niko ne zna.
Tek, ponovo jesu probudili nadu, a i to je već velika stvar.
Kamenice sa neba
Ko se sve tog 20. juna nije već prvih sati na ovaj ili onaj način javio čestitajući mladim fudbalerima Srbije titulu svetskih prvaka… Predsednik Republike je, na primer, ispričao kako je rano ujutro, baš kad je na Novom Zelandu trebalo da počne finale, šetao sa komšijom u zavičaju i sa zebnjom gledao u nebo, govoreći kako svakog časa može da udari nevreme i led.
Komšija – seljak na to, po rečima predsednika, glasno zavapi: “Samo da naša deca danas pobede, pa nek’ padaju i kamenice sa neba…”
Patetično, ili kako bilo, tek političari su se, kao i svaki put u sličnim prilikama, takmičili sa ushićenim komentarima. Nisu izostali u toj gunguli ni raznorazni VIP foliranti, a jedna od poznatijih starleta i pre finala ponudila je svim “Orlićima” svaku vrstu uživanja na neograničeno vreme i besplatno. Neki mediji su, međutim, sutradan, uz velike pohvale, konstatovali kako je starletina ponuda od svih igrača glatko odbijena.
Bilo kako bilo, fudbal je ipak čudo od igre. Pre godinu dana veliki i najbolji Brazil je od Nemačke, što bi ovde rekli, puk’o ko dečija zvečka, i to na svom Svetskom prvenstvu, u svom dvorištu. Strašan potres ne samo za “Karioke”, nego i za milijarde fudbalskih zaljubljenika širom planete. Propast sveta.
Jer, Švabe kad osete da si slab, a baš tako je bilo, “izbuše” te k'o sito, ponize… I to je onda kraj, nema dalje. Mislim, fudbal zamalo da umre tog dana u Brazilu.
I taman kad je, nakon godinu dana, stigla, čini se, prva bolja prilika bar za vraćanje nade žuto-plavih, oni opet izgubiše. I ovoga puta na Svetskom prvenstvu, ali sada za mlade na Novom Zelandu, i u finalu – sada od Srbije. A zna se – poslednji put ta ista mlada selekcija Brazila, koja je retko igrala i nerešeno, izgubila je baš, baš davno.
Srbija je verovatno ovom pobedom gurnula Brazil još malo unazad (što je žalosna činjenica), ali je svojim navijačima donela neopisivu sreću i radost. Biti prvak sveta u fudbalu za mlade selekcije, najmlađe, pionire, petliće, za bilo šta – vrh je, nema dalje.
Nerješiv problem
A kao što to inače biva, i u bajci i u životu, niko im kod kuće pre dalekog puta nije davao nikakve šanse. Samo su oni, selektor Paunović pomalo uvijeno, a igrač Živković direktno, govorili kako će na Novom Zelandu osvojiti titulu.
Veliko je, baš veliko, čudo ova titula, iako Srbija već duže vreme ima zaista odlične mlade fudbalske selekcije. Poslednjih godina tako i nije neko iznenađenje da osvoje titulu evropskog prvaka, ili da stignu do finala ili polufinala.
Problem je, međutim (ogroman i gotovo nerešiv), to što čim uđu u seniorsku konkurenciju – nestaju. Ima, doduše, fudbalera koji igraju i u najvećim evropskim klubovima, ali bukvalno nisu upotrebljivi u glavnoj nacionalnoj selekciji. Opšte poznata je činjenica da su katastrofalni rezultati A reprezentacije Srbije standard već dosta dugo.
I, što je najgore, nigde i niotkuda nagoveštaja da će se tu u dogledno vreme išta promeniti.
Kad su pobednički pehar doneli u Beograd, pred predsednikom Republike, koji je tako nadahnuto govorio o njihovom uspehu, u jednom trenutku mladi fudbaleri Srbije počeli su da skandiraju: “Hoćemo penzije!”
Bilo je još dobacivanja sličnog tipa. Inteligentno, i cinično, i duhovito.
Neki bi i zato hteli da veruju da ovi momci još nisu završili posao (igru) za koji jesu nadareni, nego su ga tek počeli. Očito je da su posle dugo vremena ipak probudili nadu.
Izvor: Al Jazeera