Na Kosovu, u potrazi za zajedničkim ritmom

Kosovski muzičari dočekali su nas otvorenih vrata (Al Jazeera)
Kosovski muzičari dočekali su nas otvorenih vrata (Al Jazeera)

Piše: Idro Seferi

Zvao me Grabež da se čujemo i vidimo i nešto smislimo. Stari prijatelj sa kojim sam nekada delio radne prostorije i svako je na svojoj strani pokušavao da radi posao i glasno prenosi teme i događaje. 

To su bili ti počeci u Beogradu, s ljudima od kojih sam pomalo naučio i srpski ili kakogod već ja pričao.

Pričali smo o tome kako da damo još malo ritma Balkanu i da pokušamo da ubacimo malo boje tom životu. Krajnje konstruktivna ideja emisije Ritam Balkana. Grabež, novinar “iz fiće”, sada šef, a i prijatelj. To je čovek koji je večiti moderirani hipi, večiti.

Idemo na Kosovo i pravićemo priču o muzici. Ima li šta na tom Kosovu sem nasilja, rata, nacionalizma i tih statusnih pitanja, bežanja i želje da se napravi još veće Kosovo?

Otvorena vrata

Ima raznih ljudi sa raznim idejama. To me nikada nije opteretilo da radim svoj posao. Znam da postoji publika, ljudi željni da vide nešto drugo, sem banalnog ritma koji je nametnut kao tema iz želje da poniziš druge, u večitoj trci omalovažavanja komšija i sopstvenog malograđanstva.

Ritam Balkana, ponedjeljkom u 17:30

MUZIKË E KOSOVËS – 11. maj

MALA MOĆNA MUZIKA – 18. maj

NOVI ZVUK – 25. maj

ROCK ARENA – 01. jun

MADE IN HISTRIA – 08. jun

Put će biti pet-šest sati da se stigne do dole. I svakako tu postoje sumnje kako će tamo biti. Idem sa dvojicom Srba, drugar Nenad Barbul i ja, putujemo u Preševo da pokupimo druga Gazmenda Idrizija, takođe snimatelja. Da bi postali paklena grupa ljudi koji će snimati Ritam Balkana, makar te dve epizode o Kosovu, malo pokušavamo pokazati kako to izgleda naše Kosovo. Ne nacionalno obojeno, ali eto i nas dva Albanca, ako se baš hoćemo deliti.

Međutim, ja tu razlike ne vidim. Ljudi, umesto da mene pljuju za izdajnika, a drugare mrze što ne znaju naš jezik, dočekuju nas otvorenih vrata, ruku, pokazuju nam stvari, hranu, mesta, muziku. Pevaju za nas uz kafanski sto. Željni su da znaju sta se dešava u Beogradu, nekada prestonici Jugoslavije. Hoće da ispričaju svoje priče, neka davna sećanja o posetama Beogradu, koncertima, zabavama. Neki su tu živeli, a neki su tu išli kod lekara, po vizu, razgovore. Neki se tu zaljubili i tako dalje.

Ali šta sve njih veže, to je taj ritam koji se sada nigde ne čuje. Siguran sam da gomilu takvih priča imaju i mnogi Srbi, mada mnogi od njih nikad nisu bili na Kosovu i samo pričaju o tome kao o nekoj mitologiji. Često ljudi sve znaju, najčešće sve znaju ti ljudi koji nikada nisu tu bili.


Na putu za Kosovo [Al Jazeera]

Stručnjaci za Srbiju su, na primer, oni ljudi koji su kratko, možda dan-dva, boravili u Beogradu ili nikada, to je tako na Kosovu. A i Srbi koji maltene ne znaju gde je šta na Kosovu, ali imaju stav o tome, znaju da Priština zasigurno nema ništa što vredi, da ja izmišljam, nema ni pozorište niti aerodrome. I sa tim ljudima vredi pričati samo kad imaš potrebu, na primer ako rade na šalteru ili su političari od kojih moraš imati izjavu. Ali ne vredi dalje ulaziti u polemike.

Mnogo Srba mi priča o Kosovu, o svojim prijateljima. Obični ljudi mi prelistavaju obična albanska imena i mesta sa ljudima sa kojima su bili u JNA, to beše skoro pre tridesetak godina. I neki političari govore kako su jednom imali prijatelje. I tu se završavaju stvari. Prijateljstva su izgubili, verovatno od lenjosti da ih gaje, a i od zaborava. I eto ga Kosovo, stalno kao tačka dnevnog reda. I mnogi novinari, naivni, opterećeni svakodnevnicom, plaćanjem računa u nedostojanstvenim uslovima gaje iste predrasude prema ljudima, i Albanci i Srbi i oni ’’sve znaju’’. Džabe što ti živiš tu, oni uvek sve bolje znaju

I tako je sve počelo, da kažemo, da dobija svoj ritam. I nakon pomisli da stavim na Facebook neke slike iz tih epizoda, snimanja i najavim da će uskoro, 11. i 18. maja biti emitovane te epizode sa Kosova, dobijem stotinu pratilaca, desetak deljenja mog objavljivanja, mailove, žalbe muzičara koji nisu obuhvaćeni u te dve male epizode, dobijem pitanja i potpitanja i reči nedostatka strpljenja da se to emituje što pre.

I tako će da bude, ljudi će to gledati, jer svi to gledaju što više bude bilo moguće. Verujte mi, oni ne gledaju politiku. Ta optička varka da njih zanimaju ovi ljudi što nas vode, samo je iluzija. Varka je velika i stalno prisutna.

Svima isto dođu političari. Isto im je njihov ili Angela Merkel, Barack Obama, Putin, Ili Oland. Nijednog maltene nikad ne vide uživo, oni donose odluke kao da ovi ljudi nisu tu. I tako postoji politički konsenzus – što više loše pričati, to je bolje. I eto nas tu zatucani zauvek u pričama bez kraja, mučnim, koje stalno imaju neke iste linije kretanja, predrasude i tome slično. I znate šta, mi uvek postajemo lažovi koji pokušavaju okrenuti priču. I to je tako.

Pozitivne priče

Na početku mog rada savetovali su mi da je dovoljno izveštavati iz Beograda jednom nedeljno. Za neke čak nije bilo vreme imati dopisnika u Beogradu jer ako damo, recimo, prednost u vestima događajima iz Beograda, možda će se naljutiti publika, kog đavola ovaj Beograd, da se tu nešto desilo. I tako ne sme biti vest odande. Ali ne sme ni iz Prištine ako nije reč o nekoj boleštini i pokušaj vrbovanja radi nacionalističkih ideja. I to rade ljudi. Eto, na primer, Albanci hoće da sruše crkvu ili pravoslavni hram u Prištini. Zli.

Ali da li postoji neko ko drugačije misli? Možda će odgovor biti da srpski novinari ne smeju u Prištinu. I eto ga razlog. A šta ako neko stvarno misli drugačije, da li postoje te neke druge ideje o temema, solucije, celokupne priče, strane? Zar ne razmišljamo nekada da može biti nešto bolje, da ako neko, na primer, kaže nešto suprotno, zanima ljude?

Verovatno je tako i to meni niko ne može reći da nije. Znam o čemu mi pišu ljudi, zbog čega me najviše pozdravljaju i šta žele da vide. Svi na Kosovu mogu pročitati šta političari iz Srbije imaju da kažu, ali to više nije u interesu običnih ljudi. Oni se samo ljute što niko nikada ništa pozitivno o tome ne kaže. A ljute se svi drugi na Balkanu koji pokušavaju da poprave svoj ugled, da nisu ubice, da nisu svi lopovi, da može bolje nego što jeste.

Itekako može jer je toga ovde bilo i biće. I svi ti jadni ljudi oko nas, bedni u duši, samo su prepreka u trci koja se sada bez rasporeda gomilala. Ali postoje ljudi koji žele da vide druge i verujte mi, kad imate pozitivne namere, svi žele da pričaju i kažu ponešto.

Sarajevo je u januaru bilo hladno i bez mnogo ljudi. Ali ja sam insistirao da vidim šta se radi. Taksista nas vozi i kaže, najsigurnije je, a svi su tamo, da idete u Istočno Sarajevo, jer je sada Srpska nova godina. I muslimani su tamo. I taksista želi da nas vozi. Zašto nema te priče iz Bosne u medijima nego mogu videti ne znam šta svakog dana. Ili gomilu priča koje sam radio po Bosni koje nikad nisam video u srpskim medijima.

I to konstruktivno novinarstvo koje sa ovakvim mozgovima neće moći da se uradi je veoma važno. Ja kao čovek koji živi, možda među poslednjima, realni jugoslovenski život, od Vardara pa do Triglava, znam da ima mnogo toga što može da zanima druge. To nije razlog. Nego mi radimo po onome što znamo da neka publika sto posto može da zagrize. I lažemo kao što smo lagali godinama. I neki ljudi u ovoj profesiji su bili tu prolazni da bi napravili večitu štetu jer su upali u pogrešnu profesiju iz ko zna kojih razloga. Novinarstvo nije satnica, to je smisao, način života.

I zato smo se Grabež i ja opkladili da će mnogo ljudi gledati ovu temu Kosova. Ja sam napumpao cifre, a on je spustio. I na kraju nije bitno ko će da pobedi. Mi kao ljudi bez nacija sešćemo da jedemo i pijemo zajedno do kraja života, kad god to bude bilo moguće.

O kosovskim epizodama neću pričati, nemojte da vas slažem. Kad vidite to, zamislite i nas iza scene i atmosfere. Slušajte pažljivo izjave ljudi i postavite to na internet da ima više konstruktivnih stvari.  Znam da će naš put u Evropu trajati još minimalno deset godina i moramo pre toga naći naš međusobni ritam.

Izvor: Al Jazeera



Više iz rubrike BLOG
POPULARNO