Piše: Vladimir Bobetić
Zakasnih da napišem bilo šta o državnom udaru u Srbiji. Uostalom, njega nije ni bilo. Srećom! Ili je sprečen? Ili će tek da bude? Ostalo mi je nejasno.
Zakasnio sam i za seksistički ispad ministra odbrane Bratislava Gašića. Odvratna i krajnje neprimerena rečenica. Gašić je slučajno u svom prostakluku metaforički dao i dijagnozu jedne profesije, koja je, nažalost, odavno na kolenima. Dobro je što je smenjen. Ili će tek biti? Ili će podneti ostavku? A najbolje je što će sav svoj intelektualni potencijal usmeriti na borbu za prava i ravnopravnost žena. Bar je tako obećao.
Mrsko mi je da pišem i o roditeljima koji su na volšeban način otkrili da se vaspitačica koja vaspitava njihovu decu u jednom beogradskom vrtiću slika za porno sajtove. Kažu da nije primereno da im ona brine o deci. Potpisujem! Ali, niko da ih pita kako su oni saznali za njen hobi.
Jedna majka kaže da je slučajno saznala. Pre verujem da je neko od roditelja češće posećivao dotične web sajtove. Ali, to je drugo. Posećivanje i uživanje u takvim sajtovima sasvim je drugačije nego slikati se za iste. Ali, ko će da staje na crtu puritanskoj Srbiji?
‘Velika Rusija’
Ipak, evergreen je predsednik. Ministarska konferencija OEBS-a u Beogradu bila je zgodna prilika da se sastane sa ruskim ministrom inostranih poslova. Znam da takvi susreti bude kod njega puno emocija, pa sam i očekivao da će izgovoriti: “Što je čoveku majka, to je Srbiji Rusija!”
Mogao je neko od savetnika da mu kaže da bi mnogo “državničkije” zvučalo, na primer: “Srbiju i Rusiju vezuje više puta dokazano prijateljstvo.”
A onda se predsednik, u ime “male Srbije”, zahvalio valjda “velikoj Rusiji” na pomoći.
Takođe, neko od savetnika mogao je predsednika da posavetuje da Srbija nije ni mala, ni velika, već da je država čiji je on predsednik i da je u međunarodno-pravnom smislu sasvim ravnopravna sa Rusijom, kolikogod od nje bila manja.
Da se razumemo, izuzetno poštujem Rusiju. Za razliku od mnogih novopečenih rusofila, ruski jezik govorim od trećeg razreda osnovne škole. Sergeja Aleksandroviča Jesenjina čitao sam u originalu. I ne samo njega.
Ko je upoznao rusku kulturu, može imati samo duboko poštovanje prema toj zemlji.
U toj predsednikovoj ličnoj “ljubavi” prema Rusiji, učenike u Srbiji trebalo bi redovno podsećati i na sve one ljude koji su Srbiji pomagali konkretno, onda kada joj je to bilo najpotrebnije. Mnogi od njih rizikujući i sopstveni život.
Istinske majke
Zato me je obradovala vest da je PTT Srbija objavio seriju od šest počasnih poštanskih marki posvećnih ženama Škotske, njih šest, koje su odmah na početku Prvog svetskog rata došle u Srbiju da pomognu. Naslovljene “Britanske heroine Prvog svetskog rata u Srbiji”, marke su posvećene kapetanu Flori Sandes, humanitarnoj radnici Evelini Haverfield, doktorkama Elsie Inglis, Elizabeth Ross, Katherine MacPhail i Isabel Emslie Galloway Hutton.
Sve one zaslužile su da nikada ne budu zaboravljene, jer su upravo one bile i majke i sestre srpskim vojnicima i civilima tokom Velikog rata.
Evelina Haverfield bila je prvi rukovodilac Škotske ženske bolnice uspostavljene u Srbiji. Osnovala je prvo lokalno sirotište.
Elsie Inglis osnovala je prvu žensku bolnicu u Srbiji.
Elizabeth Ross bila je među prvim volonterima koji su stigli u Srbiju 1914. godine. Tragično je izgubila život u epidemiji tifusa 1915. godine, deleći sudbinu građana Srbije.
Katherine MacPhail bavila se humanitarnim radom u Srbiji tokom čitavog Prvog svetskog rata. Ostala je i u Beogradu otvorila prvo odeljenje pedijatrije 1921. godine.
Isabel Emslie Galloway Hutton pridružila se škotskoj ženskoj bolnici u Srbiji 1915. godine. Služila je u Francuskoj, Grčkoj i Srbiji sve do 1920. godine.
Interesi i politika
Ipak, najimpresivnija je priča Flore Sandes. U Srbiju je došla 1914. godine. Pridružila se Crvenom krstu, a potom i ambulanti Drugog konjičkog puka. Tokom povlačenja preko Albanije, da bi osigurali da će primati hranu koje nije bilo dovoljno, upisana je u srpsku vojsku. Bila je prva žena u srpskoj vojsci ikada. Ubrzo je dobila čin kaplara. Odlikovana je “Karađorđevom zvezdom” za učešće u Bici kod Bitolja i ponovo je unapređena.
Posle udaje preselila se u Francusku, ali se brzo sa mužem vratila u Beograd. Radila je, između ostalog, i kao taksi vozač. O svojim ratnim godinama predavanja je držala u mnogim zemljama, od Novog Zelanda do SAD-a, uvek u uniformi koju je nosila tokom rata. Godine 1941, zajedno sa mužem, mobilisana je, ali je napad nacističke Nemačke bio završen pre nego što je sa mužem dospela do jedinice. Pezionisana je u rangu kapetana.
I nije samo ovih šest žena pomagalo Srbiji. Još njih 30 iz Velike Britanije došlo je u Srbiju a da to nije moralo.
Nadam se da će jednom svoje poštanske marke dobiti i norveški lekari i medicinske sestre koji su Srbiju pomagali od Prvog balkanskog rata, poput hirurga Joakima Svedera Banga i medicinskih sestara Agot Magnusen i Elizabet Volf, ili Ingeborg Steen Hansen, koja je bila medicinska sestra u bolnicama u Nišu i Beogradu i koja je iz Srbije otišla u SAD, a vratila se sa 200 tona medicinske pomoći.
Nisu oni jedini. Nepravedno sam izostavio Kanađane, Amerikance, Francuze i ruske dobrovoljce. To su prave majke, sestre, očevi i braća.
A u odnosima među državama postoje interesi i politika koji se nekada poklapaju, a nekada ne, ma koliko neke zemlje bile male, a neke velike.
Izvor: Al Jazeera