Kad i djeca moraju da gladuju

Da li je ovo normalno i da li bi zaista trebali šutiti, žmiriti i zapušiti uši pred činjenicom da živimo u zemlji u kojoj i djeca gladuju? (Getty Images)

Piše: Željko Regoda

Do suza me je dovela potresna ispovest jedne doktorke iz kragujevačke Hitne pomoći, koja je nedavno doživela nešto zbilja nesvakidašnje, a zatim to svoje gorko iskustvo podelila najpre sa prijateljima putem društvene mreže, a kasnije i sa ostalima, jer je priča bila tako dirljiva i teška da je vrlo brzo dospela i u medije.

Učenica jedne kragujevačke osnovne škole onesvestila se na času fizičkog vaspitanja jer nije doručkovala, ali ne zato što nije htela, ili zato što je zaboravila – nego zato jer nije imala šta da jede.

Devojčica od 14 godina nema šta da jede jer je siromašna. Živi sa dve godine mlađom sestrom i bolesnom majkom u potpunoj bedi i nemaštini. Majka im se teško razbolela, dobila je multiplu sklerozu i non-stop je na terapijama, tako da više ne može da radi, a otac ih je napustio i o njima više niko ne vodi računa.

Nemaju novca ni za hranu, ni za garderobu, ni za doručak, ni za užinu, ni za šta. Drugovi iz odeljenja pomažu koliko mogu, ali ove dve devojčice i njihova bolesna majka često nemaju ni za parče hleba. Bez obzira na to kakvo je vreme, u školu dolaze u letnjoj garderobi jer drugu nemaju. Niko ih ne pita da li im je hladno i da li su gladne.

Sramota ih da traže pomoć

Doktorka Hitne pomoći kaže da ova siromašna porodica želi da ostane anonimna, jer su beda i nemaština nešto čega se jako stide, poput mnogih u Srbiji. Upravo iz tog razloga, majka ove nesrećne dece nikada nije ni tražila socijalnu pomoć, na koju, naravno, ima pravo, a koja je, uzgred budi rečeno, mizerna.

U Centru za socijalni rad u Kragujevcu uveravaju da su nešto ipak preduzeli i da ova porodica neće ostati bez pomoći, ali bi izgleda najviše voleli da se o svemu ovome uopšte ne piše i da se nikakvi detalji ne iznose u javnost.

A da li je to normalno i da li bi zaista trebalo da ćutimo, žmurimo i zapušimo uši pred činjenicom da živimo u zemlji u kojoj i deca gladuju? U zemlji koja se, prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije, po stopi siromaštva nalazi na prvom mestu u Evropi?

Ti podaci kažu da četvrtina građana Srbije živi na ivici siromaštva. U bedi ili na granici bede je više od 26 odsto građana, a 17 odsto njih nemaju ni za hranu.

Ostavili decu bez užine

Država vodi takvu socijalnu politiku da su siromašni i bespomoćni uglavnom prepušteni sami sebi, pa kako se ko snađe. Umesto da otvara nove školske kuhinje i makar decu poštedi gladi, ona zatvara i ove koje su do sada radile.

U školi na Jabuci kod Prijepolja, u Zlatiborskom okrugu, zbog neshvatljivog propisa koje je donelo Ministarstvo prosvete, zatvorena je đačka kuhinja, pa je 16 đaka-pešaka iz obližnjih planinskih sela ostalo bez toplog obroka. Deca koja svakoga dana prevale po pet ili više kilometara da bi stigli do škole i kojima su parče hleba i šolja čaja i te kako značili više neće moći da ih dobiju.

Zbog neshvatljive birokratske nebuloze, morala je biti zatvorena kuhinja koja je radila godinama unazad i koja je državu koštala, ni manje ni više, 13.000 dinara, ili nešto više od 100 evra.

Toliko je primala kuvarica koja je pristajala da radi sa 50 odsto norme, ali su peciva i kuvana jela koje je pripremala veoma mnogo značila dečici i njihovim roditeljima. Sada od toga više nema ništa.

Nadležni iz najomraženijeg srpskog ministarstva nisu imali obraza da kažu da li će ukidanje troška od 100 evra mesečno pomoći da se reši problem koji već godinama postoji sa nedostatkom novca u prosveti, ali su novinarima ipak dali nekakvo neubedljivo objašnjenje. Toliko neubedljivo da bi se svaki normalan čovek bez dileme iznervirao.

Neubjedljivo objašnjenje

Evo, probajte vi da ostanete uzdržani posle ovakvog obrazloženja. Dakle, prema nekakvom Pravilniku o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, škola sme da ima zaposlenog u kuhinji, i to sa punom normom, samo ako se u njoj deli više od 400 obroka dnevno. Ma zamislite, molim vas…

I zbog ove svekolike mudrosti, deca koja zimi satima gaze kroz sneg na putu do škole ostadoše bez toplog obroka. Direktorka škole kaže da su tražili pomoć i od Ministarstva prosvete i od lokalne samouprave ne bi li se ta nerazumna odluka nekako preispitala i promenila, ali od svega, naravno, nije bilo ništa, iako su ogorčeni roditelji i meštani pripremili i peticiju sa zahtevom da se kuhinja za decu ponovo otvori.

Šestočlanoj porodici iz Prijepolja ukinuta je socijalna pomoć od 10.000 dinara (blizu 83 evra), odlukom tamošnjeg Centra za socijalnu pomoć, koju je potvrdilo i Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja.

Boban i Elma Ilić, sa svoje četvoro dece, koja su jedno drugom do uveta, jedva spajaju kraj s krajem i teškom mukom uspevaju da se prehrane uglavnom zahvaljujući narodnoj kuhinji.

Dotakli smo dno

Nisam slep i gluv, znam dobro da smo već godinama u čabru, ali zar smo stvarno ovoliko dotakli dno? Zar smo se zaista ovoliko sunovratili?

Deca pojedinih političara odrastaju u izobilju, razbacuju se skupom garderobom, telefonima od 1.000 evra, skupocenim automobilima i studiraju na čuvenim svetskim univerzitetima, dok u isto vreme mnoga druga nemaju ni za hleb, jer su im ga, na izvestan način, oteli upravo oni koje maločas pomenuh.

Prema nezvaničnim podacima, čak 400.000 dece odrasta u bedi i neimaštini, mnoga od njih ne dobijaju ni socijalnu pomoć, a najstrašnije što ih sve više biva napušteno i ostavljeno u prihvatilištima, jer roditelji nemaju čime da ih hrane.

Da li je bar nekoga zbog toga sramota…

Izvor: Al Jazeera



Više iz rubrike BLOG
POPULARNO