Piše: Idro Seferi
“Ovde sam nekada prao kola”, kaže Žile, moj drugar i čovek koga možda najviše poštujem. Njemu mogu uvek izaći u susret.
Nisam mogao da izdržim i sve to ne pretvorim u šalu. Ipak je dobra prilika, a naročito kad ti neko priča detalje za koje si ti možda u tom trenutku zaboravio da su važni. Svakako, prvobitni cilj putovanja bio je posao. To je, ipak, Žiletov grad.
Žile, čovek koji je kao moj stariji brat – a njemu su brata ubili Albanci 1999. godine, kad su ga kidnapovali ispred neke pekare – zvao me pre neki dan i pitao me da ga vodim do Prištine. Nije da on ne može sam tamo, ali bliski smo i čitamo misli jedan drugom o bilo čemu. Radimo dugo zajedno.
On priča svim Albancima koje sretnemo na Kosovu anegdotu o vremenu kada je bio bez puno posla i para, kako je došao kući nakon rada sa mnom i doneo pare. Ženi je rekao: “Vidiš, ipak nama nema života bez Albanaca”. Mene je pomalo sramota.
Žile je radio za televiziju i produkciju i sa Srbima i sa Albancima. Nakon bombardovanja je otišao za Beograd gde je nekada studirao i tu stvorio novi život. Snima, montira i režira.
Povratak u rodni grad
U Prištini nije bio šesnaest godina. Kako ulazimo u Merdare, policija kontroliše dokumenta i kreću priče.
Znam da će biti ushićen. On više nije ni izbeglica, niti žali za svojim postupcima, ali ipak su sećanja tu živa i biće dok mi budemo živi. I to malo baštine u našim mozgovima pamti nekadašnja vremena i neke druge prilike. To svaki Kosovar ima u sebi, uključujući i neke članove moje porodice koji se nisu vratili da žive na Kosovu nego su birali inostranstvo.
Žile ide sa mnom prvi put do svog rodnog grada. Mi mržnje nemamo nimalo, niti nas se tiče članstvo Kosova u UNESKO-u, jer nas je koliko-toliko spojila neka radna sudbina, pa i prijateljstvo. Mi nismo forsirani Boro i Ramiz i slogan bratstva i jedinstva jer smo primorani da budemo fini jedan prema drugom. To je sve uzajamno poštovanje.
U Beogradu, ipak, ne moraš da se družiš zarad tih stvari. Na Kosovu možda nije loše imati nekog pored sebe ko je druge nacionalnosti. Takvog čoveka ja dugo nisam sreo.
Ulazimo u Prištinu i Žile slika sve šta vidi, pa i najgluplju stvar, tipa beton ispred hotela “Grand”. Ne zna gde smo baš i kuda ga vozim. Čitav jedan grad je nov i ono što je ostalo, moram da pronađem.
Kao da nisam ništa shvatio, ponavlja: “Joj Idro, izvini, ja sam mnogo ushićen”. Smejem se i kažem mu da se to uopšte ne primećuje. Slika svaki ćošak, table, zgrade i ulice. Ne izgleda kao toliki stranac, to je, ipak, njegov grad.
Prolazimo pored svake sitnice u Prištini i on mora da slika, čuveni Foto “Neša”, pa Hotel “Grand”, Trg, centar i mnoge druge stvari. Gledajući novonastali hotel koji izgleda kao Disneyland, kažem mu: “Vidi, ovo je hotel ‘Božur.” To je ikonografija grada i Žile se priseća ljudi. Prilaze mu neki ljudi, isto sa kamerama, da ga pozdrave, nisu se razumeli dobro, ali smo shvatili da su to neke priče iz prošlosti. Oni su bili srećni da ga vide, a i ja da sve to pratim i imam mogućnost da ga zezam.
Priča se o projektima i snimanju.
Nisu izabrali najlakši put
Njegovi nekadašnji prijatelji nas dočekuju predveče i neće da nas puste da idemo. On se priseća svega i ređa događaje ispred njegovog nekadašnjeg ulaza u zgradu u Sunčanom bregu u Prištini. Slika i to i sve što može da se pokaže – mesto gde je radila njegova žena, mesto gde je radio on i mesto gde se njihov sin igrao. I izvinjava mi se jer nam oduzima vreme: “Nemaš pojma kako sam ja ushićen”. “Ma daj, to se uopšte ne vidi”, ponavljam.
Setim se da, kad sam bio izbeglica, voleo sam da se prisećam svega. Šta god je pružalo imalo mogućnosti da pokrene maštu.
Živojina zovu Žika na Kosovu. Moram priznati da mi je to pomalo smešno. Nadimak Žika mu ne ide uz facu. Ali, to su rekviziti iz prošlog života, koji mi nemamo. I šta je tu ispravno bilo učiniti niko više ne zna, ali konstatacija je jasna, nijedni nisu izabrali najlakši put. I kako bi to sve bilo tačno da nije ovako.
I ljude gledati kao što oni jesu. Moralno nepravedno, svako od nas nosi breme tog života, većina kao žrtve, a neki kao pobednici.
Kosovo je ponovo u vestima. Gledano iznutra, dug je put prošao za Kosovare, one koji žive tamo. Od 1999. godine, a i pre, mi se samo bavimo političkim procesima i ne možemo sagledati ni šta smo izgubili, a ni šta svi gubimo. I najvažnije za sve nas je da li će Kosovo ući u UNESKO ili ne. I sigurno će biti još neka bitka za Kosovo negde vani gde mi nismo bili.
U Pariz dolazimo da merimo našu glasačku moć i malo pričamo o stvarima. Sigurno Parižani ne znaju za našu muku i kulturnu baštinu koju mi ionako generalno retko čuvamo i retko se bavimo njome.
Vreme je za plakanje i ozbiljan proces prihvatanja realnosti. Neće svi Albanci Kosovo samo za sebe niti su svi radikalni pa vole svoje lidere. Ja živim u dva sveta koji su slični, a pričaju različitim jezicima. Ali, generalne crte su tu iste i tenzije rastu na Kosovu jer oni misle da je kriva Srbija, dok u Srbiji misle da su Albanci krivi. Ali, neplodna zemlja ne valja i nju niko neće. Pružiti ruku pomirenja i izvinjenja nije lako, ali je to moralno i pošteno jer mi nismo toliko različiti u biti, ali se samo ne znamo i nećemo.
Da bismo bili bolji ljudi
Nisu svi Srbi krivi za sve što se dogodilo njima, a ni nama, nego smo svi jako često žrtve naših ”Dalaj Lama” koji kad se svađaju, idu u crnim autićima sa nakačenim zastavicama, a mi ostajemo da se gledamo u oči.
Izjave političara o pobedama i porazima, o pretnjama, dogovorima i nesporazumima su suvišne za građane, a i visokorangirani dijalog vodi samo do Brisela, ali ne i do nas.
Žiletova anegdota ima dve strane jer je on često mogao da prećuti i da ne pomogne. Možda bih na njegovom mestu ja mene mrzeo. Ali on ne, jer je veće bogatsvo stvorio time što je čovek.
U Brisel i Pariz treba ići gledati okolo šta tamo ima i šta su oni gradili i što to sve nisu srušili do sad, a ne lobirati jedan protiv drugog.
Sećanja su ostala naša kulturna baština. Nekome je možda lepše ispalo od tada, a nekome lošije. I ne pričam o statusima i mogućnostima koje želimo i prilikama koje nismo prepoznali, nego o životima i vremenu koje smo propustili da bismo bili bolji ljudi.
Izvor: Al Jazeera