Sviraj još, prijatelju moj…

Ono što bi se kod drugih možda i činilo patetičnim, Kemal Monteno je pjevao iz duše (Ivana Ivanovi? / Pixsell)
Ono što bi se kod drugih možda i činilo patetičnim, Kemal Monteno je pjevao iz duše (Ivana Ivanovi? / Pixsell)

Piše: Velimir Ilić

Kad nas jednom godine odnesu
i kad mladi ne budemo više
napiši tada na moju adresu
ono što ti se danas piše…

Ne piše mi se. Zato što nikad nije vreme za tužne vesti…

Poslao sam poruku prijatelju i kolegi, novinaru koji je svojevremeno prvi i iz Beograda kročio u bombardovani Dubrovnik, pa Mostar i Sarajevo, Draganu Banjcu. Sarajevo im je bilo samo jedna zajednička tačka.

“Znao si Kemu… kakav bi mu epitaf napisao?”

Odgovara mi za par minuta, tek koliko da ukuca ovo: “Napisao sam mu svojevremeno (iz Borbe, 1993. valjda) pedeset listova A4, povezanih u celinu, lepljenih na kraću stranu i sve to poslao u ljubljanski Klinički centar. Čini mi se da sam na kraju napisao: (Ovde ću izostaviti psovku, prijateljsku…) ‘*… draži si mi živ nego mrtav!’ I tome smo se kasnijih godina, za mojih odlazaka u Sarajevo često smejali.

Ti kažeš – epitaf? E, u njegovom slučaju bi moglo da stoji: OVDE LEŽI ČOVEK, SAV OD SRCA I DUŠE…

Idu judi, što bi kazao moj [Miljenko] Smoje…”

O ljubavi, a to je vječno

Nisam uzvratio. A ne znam ni šta bih napisao.

…samo nek nema suza,
na to smo navikli ljude…

Gospođi Radmili S. iz nekadašnje Druge sarajevske gimnazije, u sredu 21. januara, zaiskrila je suza, jedna, pa druga… Prećutala bi ih, ali je glas odaje.

“Išli smo u zajedno u istu gimnaziju… Mirni i fini Sarajlija, dobar i drag čovek”, kaže Radmila, koju je sudbina odnela iz Sarajeva.

Svaka pjesma jedna uspomena…
pjesmom vrati sve ljubavi stare,
prijatelje, mjesta i drugare…

Jeste da je sad januar sad, ali…

Jedne noći u decembru
kad je bila hladna zima…

“To je napisao za Branku, suprugu”, kaže Radmila S.

“On je uvek pevao o ljubavi, a to je večno… On je vremeplov i za prošlost, i za budućnost. Ništa manje od toga”, rekla je žena s kojom nikad nisam bio ni na jednom koncertu Kemala Montena.

“I sad da te pitam – zašto nikad nismo otišli na njegov koncert?”

Nisam imao odgovor, posebno ne sad.

“Rođen sam rano ujutro 17. septembra 1948. u sarajevskoj bolnici Jezero, na brdu iznad stadiona Koševo, na kome sam kasnije proveo veći dio svog djetinjstva. Moji roditelji, otac Osvaldo i majka Bahrija, radili su na tom stadionu. Bili smo veoma siromašni, pa smo stanovali u baraci odmah iznad stadiona. Mi na verandi, a ispod nas, u podrumu, bila je jedna ciganska familija. Ja sam ih obožavao, stalno sam se družio s njihovom djecom i češće sam spavao u njihovom stanu nego u svojoj kući. Volio sam njihov način života, veselje koje je uvijek bilo prisutno u njihovom domu i pjesme koje su pevali. Oni su me naučili šta je muzika, pjesma, ali i šta je ljubav…”

Ako se Kemal Monteno piše sa velikim Č i velikim M, onda takav čovek i muzičar ne ume da bude drugačije iskren osim rečju i stihovima kojima muzika naglašava smisao.

Sve sam ljude drage podario stihom
srcem sam im dao sve što srcem piše…

Ono što bi se kod drugih možda i činilo patetičnim, Kemal Monteno je pevao iz duše… Takav dar ili imaš, ili nemaš. Ništa između ne postoji.

Sve sam svoje sreće podijelio s drugim…
pa za svoju dušu u noćima dugim
imam samo pjesmu, ne treba mi više…

Pre dve godine – krajem 2012. – u sarajevskoj Zetri okupio je ekipu prijatelja i kolega da proslavi 40 godina karijere.

Kad mi, živote, prebrzo tečeš
i kad me sjetiš da se stari
da svakom danu predstoji veče,
ja se vraćam svojoj gitari…

S gitarom na scenu, s gitarom među prijatelje, s gitarom kroz život… Uvek osećam neku čudnu ljubomoru prema muzičarima, ali – baš 40 i par godina karijere uz muziku… Malo je takvih – i ljudi, i muzičara, i karijera.

Preslušavam njegov poslednji album Šta je život. Ima neke zadivljujuće čudne autobiografske simbolike i ispovesti u naslovnoj pesmi.

Majko, za tebe sam Kemo,
a za oca sam Monteno
ko to spaja, ko to spaja
ova svijeta dva?
Bože, znaš li odakle sam ja…
…Šta je život, neg’ sreća i tuga
prazan kofer, krivudava pruga…
a vjetrovi pušu sa sjevera i juga
tako su i mene donijeli…

‘Sav od srca i duše…’

Ispisujući stihovima i notama istoriju balkanske šansone, kao malo ko iz sveta muzike kroz koji je hodio, mogao je da kaže: “Srećan sam jer imam mnogo prijatelja među kolegama i nakon svih ovih godina u muzici ta činjenica mi je najveća nagrada…”

Tako je i “Indexima” bacio sve niz rijeku, ostavio iza sebe 15 albuma i sijaset pesama, nema ko nije potrajao neku nedelju više na top-listama ako je pevao u duetu sa Kemom… Ili su sami pevali note overene njegovim pečatom.

Sarajevo, ljubavi moja; Zemljo moja…

Jedne noći, jedne zime,
ko zna gdje i ko zna kada,
moje će te sjetit ime
naših šetnji, našeg grada
ali ja ću bit’ daleko
ispod neke svoje kiše
tad će tuđe ime neko
da ti znači nešto više…

Rekoše jednom neki umni ljudi: “Tek kad iseku drvo shvatićeš koliko je vredeo hlad.”

Za svoju dušu dignimo čaše,
sa svoju dušu, za drage naše…
dignimo čaše za život cijeli…

Biće da je sva suština u enom epitafu što bi ga Dragan Banjac napisao: OVDE LEŽI ČOVEK, SAV OD SRCA I DUŠE…

Sviraj još, prijatelju moj…

Izvor: Al Jazeera



Više iz rubrike BLOG
POPULARNO