Piše: Željko Regoda
Kad god u vestima pronađem neku lošu i uznemirujuću vest, a to se nažalost dešava svakodnevno, obuzmu me nekakve crne misli i ne mogu, a da ne postavim sebi uvek isto pitanje – zašto, od tolikog prostranstva na zemaljskoj kugli, mi baš ovde da se rodimo, na ovom našem brdovitom Balkanu? Zbog čega? Šta smo to toliko zgrešili? Ranije sam to često pripisivao lošoj sreći i nekoj višoj sili koja eto nije baš bila blagonaklona prema meni, mojim prijateljima i rođacima. Međutim, gledajući šta se sve dešava poslednjih godina u pojedinim azijskim zemljama, u Ukrajini, Palestini i drugim mestima na kojima potpuno nedužan svet strada, malo sam ublažio ovaj stav. Možda ipak i nismo baš toliko loše prošli kako smo mogli. OK, nismo bili te sreće da se rodimo u nekoj Švajcarskoj, Norveškoj ili Kanadi, ali šta da smo se rodili u Avganistanu, Siriji, Nigeriji..? Šta bismo onda i ko bi nam bio kriv?
Godišnje nam ode jedan manji grad
U svakom slučaju, toplije nam je nego u Norveškoj i Kanadi, zabavnije nego u sterilnoj Švajcarskoj, ali nam ipak mnogo toga nedostaje. Generalno, svi mi Balkanci važimo za srdačan i veseo svet koji ume da se zabavi i da se dobro provede, da zapeva, zaigra i uopšte, da uživa u životu. Nažalost, sve manje imamo povoda za zabavu i veselje. Svakodnevna borba za golu egzistenciju gasi nam i srdačnost i optimizam, a većini onih koji imaju po dvoje i više dece, odavno već nije do pesme i zabave. Samo iz Srbije, u inostranstvo godišnje zauvek ode oko 30.000 ljudi. Između dva popisa, oko 150.000 lica je otišlo u inostranstvo na privremeni ili trajni boravak.
Prema podacima državnog Zavoda za statistiku, samo tokom 2014. otišlo ih je preko 32.000, a posebno zabrinjava podatak da je među njima bilo čak više od 700 visoko obrazovanih. Odlaze nam lekari, programeri, diplomirani inženjeri, pogotovo elektrotehnike, ekonomisti i svi drugi koji nešto vrede i koji svoje diplome mogu ljudski da naplate. Odlaze nam mladi da potraže bolji život od onog koji imaju u svojoj rodnoj zemlji. Srbija danas ima deset puta više naselja sa manje od sto stanovnika. U trećini već godinama nije rođena nijedna beba. Trećina parova u Srbiji uopšte nema decu. Prosečna starost stanovnika je 42 godine, dok je prosečna starost srpskih državljana u inostranstvu 28 godina. Slično je i sa Hrvatima, Bošnjacima i ostalim Balkancima koji su otišli da zarade za pristojan život i pitanje je da li će se ikada više vratiti.
Prater umesto Savskog keja
Najviše ih odlazi u Nemačku i Austriju. U Beču svaki deseti stanovnik potiče iz Srbije, a ako se uzmu u obzir i ostali iz nekadašnjih jugoslovenskih republika, ima nas i mnogo više. Kad u Beču progovorite srpsko-hrvatski, skoro sigurno će se naći neko ko će vas razumeti. Nažalost, zbog svega što nam se u prošlosti dešavalo, uvek postoji mogućnost i da vam neko opsuje mater na tom istom jeziku, ali dobro sad. Dešava se i u boljim kućama. Sve u svemu, mnogi odavde austrijsku prestonicu i ne doživljavaju kao pravo inostranstvo, upravo zbog velikog broja naših ljudi koji tamo žive. Uopšte ne sumnjam da bih se lako navikao na one njihove kobasice i pivo, kao i na mnoge druge lepe stvari, na koje se i nije baš teško navići. Na primer, umesto da trčim na našem šetalištu pored Save i gledam na koje ću drvo ako me, ničim izazvan, pojuri neki pas, jer je to kod nas normalna stvar, tamo bih mogao da šetam ili trčim na Prateru, delom staze kojom se trči Bečki maraton.
S nekim pristojnim poslom, sigurno bih sebi mogao da priuštim, mnogo više nego što mogu ovde. Vozio bih bolji automobil, skijao bih češće i na boljim stazama, jeo bih zdraviju hranu, nosio kvalitetniju garderobu, ali sve su to stvari koje i možda i nisu toliko bitne. Ono što je svakako važnije je to što bih deci pružio šansu za bolje i kvalitetnije obrazovanje, za odrastanje u nekom kulturnijem i manje agresivnom okruženju…
Znam da su mnogi već otišli, pa i neki moji prijatelji. Oni koji su to još ranije uspeli da urade, iselili su se u Kanadu i u Australiju, pa čak i u Sloveniju, a oni kojima se šansa ukazala u poslednjih pet-šest godina, uglavnom su odlazili u Austriju, Nemačku i Švedsku. Nedavno saznadosmo da nam komšija zauvek ide u Norvešku. Našao je posao preko interneta i najpre otišao sam, a sada se vratio po ženu i dete. Kaže da su tamo svi bezbrižni i opušteni i da namerava dugo da ostane. Verovatno zauvek. Bez obzira na to što je hladno i što noć traje po šest meseci, a sunce tuđeg neba ne greje kao ovo naše… Pa šta ako ne greje? Kažu da tuđina i nostalgija razaraju dušu. Nas ovde kod kuće toliko stvari razara da bi nabrajanje potrajalo.
A fudbal, preferans i rođendani?
A šta da radim kad odu prijatelji moji? Šta ćemo mi koji smo ostali, a koji možda možemo da odemo? Da li da se i mi pakujemo? Muka me hvata od pomisli na takvu jednu promenu. OK, pomirio bih se s tim da ostatak života provedem kao stranac ako je to cena koju moram da platim za sve one benefite koje pomenuh, ali kako da prihvatim i kako da se naviknem na to da više neću moći da odigram fudbal četvrtkom uveče sa drugarima, da više neće biti preferansa, druženja sa kumovima i bliskim prijateljima?
Istina, u poslednje vreme se sve to nekako proredilo, ali su svi oni tu i ako ne možemo češće, sigurno ćemo se videti na rođendanima i slavama. A ko će tamo da mi dođe na slavu? S kime ću da popijem pivo i pogledam utakmicu? Sa kim da sednem negde na espreso, neću valjda sam? Ne mogu sve da ih povedem sa sobom, čak ni one najbliže koji su mi baš bitni u životu. Nije valjda baš sve u parama i standardu?! Pa šta onda da radim, da li da idem ili da ostanem, kako da se odlučim?
Should I Stay Or Should I Go?
Nisam siguran da li uopšte postoji pravi odgovor na ovo pitanje. Ako neko zna, molim vas neka kaže…
Izvor: Al Jazeera