‘Otrovni zidovi? Luftirajte!’

Zidovi ispuštaju otrovne materije koje izazivaju genetske poremećaje i rak (Al Jazeera)

Piše: Željko Regoda

Skoro je neverovatno šta se ovog leta dešavalo i još uvek se dešava u zemlji Srbiji i šta sve mora da istrpi i podnese 220 porodica koje su se ne tako davno uselile u nove zgrade u ulici Mileve Marić Ajnštajn na kraju Novog Beograda.

U njihovim stanovima više ne može da se živi jer zidovi ispuštaju otrovne materije koje neprijatno mirišu, ili narodski rečeno smrde i što je mnogo gore, izazivaju genetske poremećaje i rak.

Navodno, neprijatni mirisi potiču od nekakvog “oplatola” koji se proizvodi reciklažom motornih ulja i koji se često koristi u građevinarstvu, uglavnom kao pomoćno sredstvo! Logično je zapitati se – pa zašto bi iko normalan time premazivao zidove stanova u kojima će živeti ljudi?

Stanova koji su skupo plaćeni, uglavnom kreditima, koje treba otplaćivati decenijama i od kojih banke svakako neće odustati zbog toga što se dogodilo ovim jadnim ljudima.

Pitanje jeste logično, ali logičnog odgovora  još uvek nema, a po svemu sudeći, neće ga skoro ni biti.

Odsustvo svakog morala

Verovatno da bi ga trebalo potražiti negde između opšteg javašluka, bezobrazluka i odsustva elementarnog poslovnog i ljudskog morala onih koji su ovako nešto napravili i protiv kojih ni dan-danas niko ništa nije preduzeo.

Mislio sam da je čitava priča malo prenaduvana i da je to ipak samo plod nečije mašte jer nije baš lako poverovati da je ovako “smrdljiv” scenario moguć u današnje vreme.

Računam, ipak je 2014. Već je uveliko 21. vek. Ali nažalost, istina je. I sam sam se u to uverio kada sam, nakon prvih priča u medijima, odlučio da skoknem na lice mesta, bez namere da o tome pišem, već više onako, iz radoznalosti.

Zgrade spolja izgledaju OK, i deluje da je sve normalno, ali nije. Muvao sam se okolo pokušavajući nešto više da saznam, ali nikome nije bilo do priče.

“Ma pusti me čoveče, dosta mi je više i novinara i svega što nas je snašlo. Obećano nam je da će negde privremeno da nas presele, ali ne znam ni gde, ni kada”,  kaže mi jedan mlađi čovek od nekih četrdesetak godina.

U daljem razgovoru na koji sam ga jedva nekako privoleo, saznajem da je on glava jedne od ovih 220 porodica. Ima suprugu i malo dete, a iz stana koji su, da ironija bude veća, kupili od države, sada moraju da odu.

“Pa je l’ stvarno tako strašno unutra”, pitam ga ja, a on me umesto odgovora poziva da uđem u stan i uverim se sam. Jedva sam dočekao i pohitao za njim očekujući, ne znam ni ja šta, valjda da će da smrdi kao leopard. Naravno, nije bilo tako. Neki teški miris koji se već u hodniku osećao, unutra je postao još jači i neprijatniji. Malo mi je ponestalo pitanja, ali on sam nastavlja priču:

“Ni mi još ne možemo da shvatimo šta nas je snašlo i kako je ovako nešto moguće. Sve što smo imali, dali smo za taj stan, svu ušteđevinu. A onda smo se zadužili kako bismo ga opremili i namestili. Verovatno da nam sve to nikada niko neće nadoknaditi, a sada moramo da se iselimo…”

Ali nije njima najgore. Komšinici koja je u drugom stanju, doktori predlažu da prekine trudnoću jer je ustanovljeno da u isparenjima koja su udisali stanari ovih zgrada (neki još uvek udišu jer se nisu iselili) ima i benzena.

Inače, benzen je veoma kancerogen i izaziva razna oboljenja jetre, bubrega i drugih unutrašnjih organa, a pritom ostavlja i teške posledice na potomke. Pa ko to i čime može da nadoknadi?  A ja mislio da posle svega što sam preživeo za ovih 45 godina više ništa ne može da me zabezekne.

Izlazim napolje, sedam u automobil i odlazim, ali onaj teški miris nikako ne iščezava. Kao ni ogorčenje zbog onoga što sam čuo i video. Pokušavam da saznam nešto više o svemu ovome i narednih dana pomno pratim naslove u novinama, pitam „Gugla“ šta zna o tom nesretnom oplatolu, o benzenu za koji sam odavno čuo da je otrovan, o nekakvom fenolu koji se takođe pominje u čitavoj priči. Užas. 

Hitno iseljenje

A kad su se ljudi prvi put požalili na neprijatne mirise, Građevinska direkcija Srbije ih je uveravala da to nije ništa strašno i da će vremenom proći.

Treba samo da što više luftiraju i da ništa ne brinu… Međutim, kada su se nakon analiza koje su obavile nadležne zdravstvene institucije oglasili toksikolozi, lekari i drugi stručnjaci, Ministarstvo građevinarstva je naložilo Građevinskoj direkciji da hitno iseli stanare ovih zgrada, mada još nije definitivno rečeno hoće li to biti privremeno ili trajno i šta će u tom slučaju biti sa ovim zgradama.

Kakvo crno luftiranje, one zaista smrde, oko toga više nema nikakvih dilema. Ali ko su smradovi koji su ih takvima napravili, izloživši živote i zdravlje ovih nedužnih ljudi i dece, ozbiljnoj opasnosti.

Da li će neko zbog ovoga snositi bilo kakvu odgovornost? To su  pitanja na koja nema odgovora, a koja verovatno zanimaju svakog poštenog i normalnog čoveka.

Izvor: Al Jazeera
 



Više iz rubrike BLOG
POPULARNO