Zvezdina 26. titula – malo razloga za radost

Osvojivši 26. titulu, Crvena zvezda je ponovo na korak ispred Partizana (Dragan Stankovi? / Tanjug)

Piše: Slobodan Georgiev

Za one koji širom nekadašnje Jugoslavije vole fudbalski klub iz Beograda jedino je važno da je višestruki šampion ponovo osvojio domaće prvenstvo, posle šest sušnih sezona. Ove godine će krenuti u školu deca koja su se rodila kada je Zvezda poslednji put digla pehar koji pripada šampionima sada Srbije a nekada SFRJ i koji je, po nekom dobnom bilansu, pripao Fudbalskom savezu Srbije.

Klub koji je decenijama bio dominantan, ne samo u Srbiji, poslednje se dve decenije sveo na mali lokalni tim koji igra na velikom stadionu. I ove je nedelje “Marakana” bila gotovo do kraja ispunjena, što je raritet u regiji i po čemu sa Zvezdom može da se “takmiči” samo Hajduk iz Splita.

Ove godine će krenuti u školu deca koja su se rodila kada je Zvezda poslednji put digla pehar koji pripada šampionima sada Srbije a nekada SFRJ.

Činjenica da je poslednjih nekoliko sezona Zvezda bila na korak do titule i da se za njen izostanak optuživalo rukovodstvo i Fudbalskog saveza i države Srbije, koje je, kako se tvrdilo, podupiralo projekat “velikog Partizana”, dovelo je do mobilizacije “Zvezdaša”, koji su počeli opet masovno da dolaze na utakmice i da za regiju postave nedostižan prosek od gotovo 15.000 posetilaca po utakmici.

Taj svet na tribinama, a ponajviše na severnoj tribini stadiona, gde se okupljaju “najverniji” navijači, bio je jedina snaga kluba u godinama u kojima su se treneri i igrači menjali brže nego na hokejaškim utakmicama, gde više ni najzagriženiji nisu znali da izdiktiraju prvih 11 igrača.

Počast ubijenom ‘vođi’

Upravo su ti “navijači” obeležili utakmicu sa OFK Beogradom, odigranu u nedelju na “Marakani”, kada su snagu demonstrirali na dva načina: najpre, pripremili su igračima majice sa likom ubijenog vođe navijača, koji je nastradao u mafijaškom obračunu u Beogradu nekoliko dana ranije, a zatim su ćutali prvih pola sata utakmice zbog odavanja pošte svom kolegi sa tribine. Pored toga, rutinski, bio je i minut šutnje za nastradale u poplavama, pa su se nekako izjednačili i ubijeni kriminalci i žrtve prirodne katastrofe.

Ubijeni “vođa” bio je višestruko osuđivani kriminalac Velibor Dunjić, koji je i u trenutku ubistva zapravo čekao da bude poslat na izdržavanje zatvorske kazne. Naravno, većina će reći da je to nevažno i da se samo titula broji, ali zapravo, u kontekstu neregularnog prvenstva, neregularnog fudbalskog sistema i nemoći kluba da se plasira za bilo koje evropsko takmičenje, “priča o navijačima” zapravo je najveća priča koja se vezuje za nekadašnjeg evropskog fudbalskog velikana.

Ubijeni ‘vođa’ bio je višestruko osuđivani kriminalac Velibor Dunjić, koji je i u trenutku ubistva zapravo čekao da bude poslat na izdržavanje zatvorske kazne.

Kuriozitet je da su i igrači i uprava bili na sahrani ubijenog “vođe”, gde su pesmom “sa Severa” ispratili Dunjića.

U zemlji koja je prošla kroz 10 godina ratova, sankcija i političkih prevrata, koja je proživela ubijanje prvog demokratskog premijera na ulazu u zgradu vlade i koja još nije rešila problem svoje južne granice, tretman i status ubijenih kriminalaca jeste ozbiljan društveni problem.

Iako se sve vlade u proteklih 14 godina zaklinju da će jednom zauvek “stati na rep” vezi između kriminala i sporta u Srbiji, to ne da se ne dešava, nego se iz godine u godinu nalaze nova opravdanja za takvu vrstu veze. Tribine su u devedesetim bile regrutni centri za paravojne formacije, a posle toga regrutni centri kriminalnih grupa za preprodaju droge, reketiranje i ubistva te pomoći raznim političkim i parapolitičkim projektima.

Velibor Dunjić, kome je klub Crvena zvezda odao počast sa svojim “navijačima”, jedan je od brojnih koji su ubijeni u kriminalnim obračunima u Beogradu samo u proteklih godinu dana. Dok se na stadionima igra neki fudbal i dok većinu utakmica prati između 500 i 1.500 ljudi (osim u slučaju utakmica Crvene zvezde), oni koji sebe nazivaju “najvatrenijim navijačima” u radno vreme ratuju međusobno ili stradaju u obračunima bandi na ulicama Beograda i Novog Sada (u najvećem broju slučajeva).

Nemoć sistema

Dobra organizovanost navijačkih grupa postala je njihov zaštitni znak i one su na neki način podelile zone uticaja u najvećim srbijanskim gradovima, u kojima prema grafitima na zgradama možete tačno da vidite u čijem ste delu grada. Ta nakaradna geografija samo je posledica nemoći policije i “pravosudnih organa” da reše problem huliganizma, i to iz razloga podrške koju navijačima godinama unazad pružaju naistaknutiji ljudi srpske politike.

I sadašnji srpski premijer često voli da kaže kako je i sam “bio na tribini”, kao veliki navijač Crvene zvezde, i neretko govori o tome kako mu je neobično važno da ga navijači razumeju, i to svi navijači, i da mu nikako ne prija kada ga vređaju sa tribina navijači Partizana, koji veruju da je Aleksandar Vučić lično progurao Zvezdu do nove titule. On se sastajao sa “vođama” navijača, ali nikada nije bio spreman da govori o tome zbog čega daje legitimitet ljudima kojima bi, zapravo, trebalo da bude zabranjeno prisustvo na tribinama.

I sadašnji srpski premijer često voli da kaže kako je i sam ‘bio na tribini’, kao veliki navijač Crvene zvezde, i neretko govori o tome kako mu je neobično važno da ga navijači razumeju.

Poznato je da su sve partije koje su bile u vlasti bile i u upravama klubova i svoje su prisustvo pravdali željom da “pomognu”, ali se suštinski problemi regularnosti takmičenja i nasilja na tribinama nikada nisu krenuli da rešavaju.

Zbog toga smo u danu u kojem su slavili svi koji vole Crvenu zvezdu, a njih ima od Triglava do Vardara, morali da trpimo volju grupe “navijača”, kojoj su velika pozornica i ogromna pozornost javnosti bile povod da još jednom demonstriraju svoju volju i da izjednače osvajanje titule sa odavanjem počasti ubijenim kriminalcima. Da zaista neko može i želi u Crvenoj zvezdi, sprečio bi takav scenario, jer se to nije dogodilo ni kada je ujedinitelj Zvezdinih navijača Željko Ražnatović Arkan ubijen 2000. godine u Beogradu.

Ovako, utisak je da i dalje političarima prvenstveno takva tribina paše i da se, i pored zaklinjanja u pravnu državu, dugo još neće ništa promeniti u oblasti dekriminalizacije sporta i najvećih sportskih klubova u Srbiji.

Izvor: Al Jazeera



Više iz rubrike BLOG
POPULARNO