Piše: Natalia Žaba
BEOGRAD – Boris, čim je čuo poziv da je Šapcu potrebna pomoć, odmah je krenuo iz kuće. U sportskim patikama i trenerci. I takvog sam ga srela. U ruci jakna i ništa više.
Koliko ljudi nisu ravnodušni prema nečijoj nesreći pokazalo se na dogovorenom mestu okupljanja – kod Sava Centra u Beogradu. Ulicu oko jednog od većih parkinga u prestonici blokirali su dobrovoljci koji su se odazvali na poziv za spašavanje Šapca, gde je situacija posebno teška.
Čekajući prevoz
Svi su željno isčekivali obećani prevoz.
Vreme teče, kiša rominja, svi čekaju…
Došli su pre svega muškarci. Neki već opremljeni u gumenim čizmama i kišnim mantilima, sa flaširanom vodom, odećom za promenu spakovanom u rance. Neki su stigli odmah nakon posla, još u uniformama, bez prtljaga, samo sa telefonima u ruci.
U nedostatku prisustva organizatora Zoran Panić, član Udruženja ribolovaca “Marina Dorćol”, počeo je da smiruje i organizuje već pomalo razočarane ljude koji su došli spremni da pomažu drugima. Kisli su čekajući obećan prevoz.
„Znači, nemamo dovoljno autobusa koliko ljudi hoće da pomogne”, objašnjava mi dovikujući da se ljudi pomere levo da bi prošao jedan od tih autobusa. Ja sam poslao svojih deset kombija, a Udruženje ribolovaca ustupilo je svoje čamce za koje se zna da ih nema dovoljno.”
Pitam Borisa kako će u Šapcu cele noći u tim svojim patikama. Nije obučen za poplavu.
„Nekako. Samo sam rekao da idem za Šabac mojima, izašao iz kuće i došao ovde.”
Neki trče da bi se ugurali u poslednje autobuse koji upravo sad kreću.
„Malo smo zakasnili”, kaže Zoran. „Ali, nikad nije kasno.”
Jelena Kandić, jedna od retkih devojaka, ovde je došla sa rancem i paketom flaširane vode u ruci.
U koloni dobrovoljaca
„Nije fer, treba nas više”, kaže. „ Situacija je tako ozbiljna i u Obrenovcu i u Šapcu. Ne znam zašto neće nas više.”
„Pa premijer je upravo rekao da u Obrenovac ne mogu civili. Mnogo je opasno”, objašnjavam.
„U Šapcu nije tako. Neću da nosim džakove, ali valjda treba neka logistika da se organizuje. Distribucija hrane – to mogu žene da rade. Ima nas desetak”, kaže i odmah se obraća drugima, menja brojeve telefona da joj jave, apsolutno slučajni, nepoznati ljudi, ako imaju mesta u kolima i ako polaze večeras za Šabac, jer polako svima postaje jasno da organizovanog prevoza više biti neće.
Mnogi koji nisu uspeli da dobiju mesto, krenuli su privatnim kolima. Neki su mi rekli da moraju da brane taj grad, nekima je bio razlog što vole otažbinu, neki prosto, kao Jelena, nisu mogli da izdrže kući gledajući TV.
„Hoćeš li sutra, Borise, da ideš za Šabac”, upitah?
„Verovatno hoću” pa nastavi:
„Ne daj Bože da se Srbi slože”, kaže meni šaljivo. „Ali hteo bih stvarno da pomognem.”
Sutradan saznajemo svi da je Šabac odbranjen. Velika radost. Od osoba s kojima sam razgovarala dobijam Jelenu Kandić. Strašno je umorna i već je nazad u Beogradu. Cele noći je punila džakove kod šabačkih silosa pored reke Save.
„Tužna sam, besna i pomalo razočarana”, kaže Jelena. I objašnjava tačno zbog čega, ali ne želi da se objavi to što je rekla.
Vanredna je situacija, svi rade pod stresom, svima je mnogo teško. Treba dati pozitivnu energiju u kriznom momentu, zbog umora i stresa lako je reći neku suvišnu reč.
Neki drugi kažu da je do organizacije. Dobrovoljci su stigli u Šabac oko ponoći. Padala je kiša, ljudi su spontano počeli da pune džakove sa peskom. Koordinacije vlade, kažu, nije bilo.
Izvinjenje premijera
Nije bilo nadzora.
Šabac je obezbeđen. Jelena mi javlja da kreće nakon neprospavane noći da pomogne prijateljima u skupljanju pomoći u jednoj od organizacija.
Za mnoge koji su došli poput nje, od razočarenja, umora i nervoze daleko gora je apatija.
Premijer Srbije Aleksandar Vučić upravo se izvinio na lošoj organizaciji volontera.
Ipak, Šabac je odbranjen.
Izvor: Al Jazeera