Piše: Igor Marojević
Potičem iz komunističke porodice. U Vojvodini početkom ’70-ih, u takvom okruženju, Uskrs praktički nije slavljen. Do tradicije su držali i o njoj govorili pretežno meštani, a obeskorenjeni došljaci su najradije pričali o univerzalnim temama sporta i zavičaja.
Baba i deda su tek usputno pominjali kako je u njihovom rodnom kraju nekada proslavljan Uskrs. Tada je za nas Uskrs bio mit i prilika da pričamo o fudbalu, kucajući se farbanim jajima.
Prilika za okupljanje
Posle smo živeli blizu zavičaja mojih roditelja. Niko ni tamo u našem neposrednom okruženju suštinski nije slavio Uskrs. Koliko mogu da rekonstruišem, veliki praznici su izbegavani manje zbog njihove sistemske nepoželjnosti, nego zato što se dobro živelo i što ništa iz verske priče levičare, iskreno, nije zanimalo.
Malo drugačije bilo je u Beogradu kad sam, sredinom ’80-ih, došao na studije. Tada je ovde neko i slavio ponešto.
Mnogo drugačije bilo je deceniju kasnije. Došlo je do renesanse pravoslavlja. Čak je i moja neznatnost pozvana na dva-tri uskršnja ručka.
Pošto su tada svi slavili gotovo sve, mnoge zvanice i svi domaćini bili su pregladneli i iznureni od preduskršnjeg posta. Za Uskrs se jelo sa iskrenom inspiracijom.
Čak je i moja porodica proslavila jedan Uskrs. Mislim da je to bilo manje iz naglog poštivanja običaja, a više da se iskoristi retka prilika da budemo na okupu. Taj Uskrs mi je ostao kao nezaboravan – jagnjeći but za uskršnji ručak bio je pakleno ukusan.
Početkom 21. veka preselio sam se, sa svojom tadašnjom suprugom, u Barselonu – negdašnji anarhističko-sindikalistički centar Španije. Međutim, svi su tamo proslavljali Uskrs, jer su svi za uskršnje praznike negde putovali.
Paralelni život
Vratio sam se u reformisanu Srbiju nakon što je veronauka uvedena u škole. Pojedini popovi ubiraju harač od raje, mnogi se petljaju u politiku, neki proklinju vlast i gej populaciju, a jedan od njih je izbegao kaznu za pedofiliju. Crkva ne plaća porez i raspolaže paralelnom političkom i književnom scenom te mnogim drugim formama paralelnog života.
Teže je biti ateista i pitanja vezana za Uskrs i druge velike praznike, i za veru, i poštivanje tradicije, i druga pitanja ličnog izbora, ostaviti u domenu privatne stvari, nego što je to bilo ’90-ih.
Uporedo s rastom proevropskog govora, u društvu je u uzlaznoj putanji i verski govor. Ako je to vera. U skladu sa takvim paradoksom, samo jednim od hiljada srodnih u ovoj i okolnim državama, ne bi me čudilo da kad Srbija uđe u Evropsku uniju pitanje uskršnjeg ručka bude zakonom propisana obaveza. Manje je bitno da li bi za tu priliku imalo šta da se posluži.
Izvor: Al Jazeera