Na čijoj si strani u sukobu generacija?

Dok starija generacija ima svoju priču o tome šta su radili u našim godinama, mi, mlađi stalno govorimo šta ćemo raditi u njihovim godinama (Al Jazeera)
Dok starija generacija ima svoju priču o tome šta su radili u našim godinama, mi, mlađi stalno govorimo šta ćemo raditi u njihovim godinama (Al Jazeera)

Piše: Boris Grgurović

Ovih dana, ili se pak to samo meni čini, sve je prisutniji sukob generacija. Odmah, da upozorim sve koji će ovo čitati, ja sam u ranim dvadesetim godinama. Sada kada ste upoznati sa ovom informacijom, neki od vas su svoje mišljenje i stav već na neki način i stvorili, a neki hrabriji već pretpostavljaju o čemu ću ja pisati.

Znam da ja prvi već na osnovu godina imam neku predstavu u glavi. Ne može dobar bluz da svira neko mlađi od 40 godina, dok ne može neko sa 50 da preporuči neki dobar strip.

Meni doduše i nije preterano inspirativno da se bavim nekim, da kažem, opštim mestima sukoba generacija. Pogotovo ne bih voleo da se bavim sukobom između roditelja i dece. Svaka porodica je drugačija na svoj način, a upravo taj generacijski jaz je često samo površan problem.

Ja pričam više o tome kako se svaka od generacija zapravo bavi fikcijom.

Neki tamo papiri

Dok starija generacija ima svoju priču o tome šta su radili u našim godinama, mi, mlađi stalno govorimo šta ćemo raditi u njihovim godinama. Na papiru su stariji jači, oni imaju neke dokumentovane rezultate, ali svi znamo da neki tamo papiri i nisu pravi dokaz toga kakve ste osobe bili u svojim dvadesetim godinama.

Ali meni, kao mladom čoveku, veći je problem ponašanje mlađih. Ako već vidimo svi da je večiti argument, koji često i pobeđuje: „bio sam u tvojim godinama“, zašto ne smislimo neki argument koji će zaista moći da mu parira? I večito se srlja u neki bunt, koji je često neartikulisan i nedorečen.

Većina buntova traži neki vid slobode i kada ga dobije (a to se stvarno retko dešava), ne zna šta će da radi sa tim. Jednostavno – nema iskustva.

A onog trenutka kada se odraste, olako se zaboravlja na bunt i u jednom trenutku postoje važnije stvari.

Uvek mi je zabavno, da ovaj raskol pogledam i kroz prizmu sporta. Mladi ljudi se bave profesionalnim sportom i na neki način su nam bliži. Tako dok smo mi svi u euforiji kad Miroslav Raduljica, srpski košarkaš zakuca protiv Francuske, negde će se naći neki srednovečni gospodin, koji će podsećati da su protiv SSSR-a Moka i Kića igrali odbojku.

I njima ništa ne zameram, budući da već vidim sebe za trideset godina kako pričam o nekim sportskim uspesima iz mog vremena. I ja tada neću želeti da umanjim bilo čiji uspeh, kao što to danas ne rade drugi, samo ću misliti da je moj doživljaj pre trideset godina bio jači i da je to tada bilo bolje, nego što je danas.

Za razliku od sporta, za koji zbog ogromnog ulaganja novca tvrdim da je u svim granama jači nego što je ikada bio, muzika, makar mejnstrim, deluje dosta nekvalitetnije, nego ranije. Ali moguće da je u pitanju isključivo mejnstim muzika. Ima bendova poput „The Black Keys“ koji može na neki način biti pandan Rolingstonsima u sedamdestima ili nekoj drugoj grupi u svojoj dekadi.

Književnost je već druga stvar. Pogotovo kada su klasici u pitanju, jednostavno nijedna generacija ih ne može zvati svojom. Tako nešto, nadam se, dogodiće se i sa filmom. Piter Bogdanovič tvrdi da ne postoje stari filmovi, svaki film koji prvi put pogledamo je za nas nov. Mada se ti termini koriste, stari film i novi film, kako vremenom film bude stario kao umetnost, nijedan film neće biti star ili nov, već dobar ili loš. Ali ni danas se za neke filmove ne koristi prefiks stari. Niko ne kaže: „Da li si gledao onaj stari film- „The Godfather“?

Mnogobrojne rasprave

Jedan od važnih razloga za konstantan sukob i prepirke jeste tehnologija. Kao što su se pre sto godina raspravljali da li je bolje ići konjima ili sesti u kola, tako se i danas može raspravljati na najrazličitijim poljima.

Tehnologija sa sobom nosi mladost. Sigurno ste mnogo puta čuli rasprave oko video igara koje kvare decu, internetu na kom može svašta da se vidi, društvenim mrežama koje otuđuju ljude. Sa nekim od tih stvari se slažem, sa nekima i ne, ali to neće stati.

Ne vidim kako u jednom trenutku svi ostavljaju svoje android telefone, tablete i konzole za video igre i počinju da se bave stvarima od pre dvadeset godina. Vreme je užasna stvar, ali budućnost pripada mladima i ta generacija koja vas danas nervira konstantim dopisivanjima, buljenjem u ekrane, sutra će vaspitavati neku drugu generaciju.

Zabavno mi je da pomislim, kako za nekih dvadeset godina nagovaram svoju decu da koriste android telefone, a ko zna šta će se do tada napraviti. I znam da me neće poslušati, uostalom i što bi? Jedini način za napredak tehnologije jeste neka konstantnost.

Vidim sebe i kako objašnjavam da je moje vreme bilo mnogo bolje od njihovog. Što je i u redu. Pa naravno da je meni bilo bolje sa dvadeset, nego tebi. Ja zaista nemam ništa protiv nostalgije, ali često i sebe uhvatim kako se prisećam da je pre pet, deset godina nešto bilo mnogo bolje. Zapravo, ni mladi, ni stari, ni srednovečni, svi mi skupa rado izbegavamo da pričamo o današnjici.

Možda je tu i ključ

Čak i kada čujemo kako neko priča o tome, to je više kako će se ta današnjica odraziti na budućnost ili pak kako se prošlost odrazila na sadašnjost. Danas više ni ne spominjemo.

Možda je tu i ključ. Da počnemo svi da pričamo o nečemu što se danas dešava. Da prošlost ostavimo starijima, budućnost mlađima, a da na današnjici uspostavimo neki dijalog.

Šta god pisao, često se bavim odrastanjem. Nevidljivo mi je. I sve se plašim da će nekako proći, a da to ja neću ni osetiti. Kako danas pričam o sukobu generacija, o vama protiv nas, a da ću sutra promeniti stranu, obući drugi dres i da će mi sve stvari koje su mi danas nejasne postati jasne, a stvari koje su mi bile „na dobar dan“ postati potpuna misterija.

Izvor: Al Jazeera



Više iz rubrike BLOG
POPULARNO