Piše: Željko Regoda
Nisam se čestito ni oporavio od šoka izazvanog saznanjem da u Srbiji čovek može izgubiti posao i dobiti otkaz dok bespomoćan leži u komi, a usledio je novi – sirotinju koja prima pomoć kako bi preživela – pozivaju na prinudan rad.
Možda je to “prinudan” malo grublja kvalifikacija jer je ovde reč o društveno-korisnom radu, ali suština je u sledećem – ko se ne pojavi na zakazanom mestu, neće dobiti pomoć na koju inače ima pravo i od koje većini njih i te kako zavisi budućnost.
Ko ne dođe ukida mu se pomoć
Nekako u senci ratova, stradanja, podataka o sve brojnijim žrtvama ebole i svih ostalih loših vesti kojima nas danima obasipaju, ostala je ova koja je stigla iz Kikinde.
Tamošnji Fond solidarnosti pozvao je one kojima daje pomoć da obavezno dođu i odazovu se akciji “društveno korisnog rada” jer će im u protivnom ta jednokratna pomoć, koja inače podrazumeva lečenje ili kupovinu lekova u vrednosti od 3.000 do 20.000 dinara (od 25 do 170 evra), odnosno dva kubika drveta za ogrev, biti ukinuta!
Gorčinu izazvanu ovakvim saznanjem dodatno pojačava činjenica da ove ljude niko nije obavestio o mogućnosti da im bude postavljen ovakav ultimatum, kada je trebalo da im je pomenuta pomoć udeljivana.
Tek nedavno, stigao im je poziv u kojem piše da se pozivaju da dođu tad i tad ispred tamošnjeg sportskog centra Jezero kako bi učestvovali u akciji društveno-korisnog rada zbog prethodno dobijene pomoći iz Fonda solidarnosti opštine Kikinda.
U slučaju neodazivanja, pozvanom licu će biti ukinuto pravo na pomoć u naredne dve godine.
Naravno, medalja i ovde ima dve strane. S jedne, možda stvarno i nije loše da se onaj ko prima socijalnu pomoć na neki način oduži lokalnoj samoupravi i učini nešto što je u zajedničkom interesu.
Zašto da ne, pogotovo ako je reč o radno sposobnoj osobi koja prima pomoć zato što je nezaposlena?
Od nekoliko časova rada niko neće umreti i jasno je da tu nema ničeg strašnog.
I deca na prinudnom radu
Ali strašno je ono s druge strane medalje, nešto drugo što piše u pozivu – ako pozvano lice ne može da dođe, moraju ga zameniti radno sposobni članovi njegove porodice koji žive u zajedničkom domaćinstvu.
I onda ono najgore, što su nadležni iz fonda kasnije u medijima pokušali da opovrgnu iako u pozivu jasno piše – porodicom se, u smislu ostvarivanja prava na jednokratnu novčanu naknadu, lekove, lečenje i ogrev, smatraju i deca.
Dakle, ako niko drugi ne može, ima da dođu i deca, inače ništa od socijalne pomoći.
O čemu se ovde radi? Koji li je mozak smislio da se pozivaju deca na rad, i to još, kako je navedeno u poslednjoj rečenici, da obavezno sa sobom ponesu nešto od ručnog alata, lopatu, motiku, grabulje, vile, metlu…?
Saznadosmo kasnije da organizovanje ovakvih akcija prinudnog rada za sirotinju nije nikakva novotarija i da se tako nešto još od ranije praktikuje ne samo u ovoj, nego i u još nekim vojvođanskim opštinama gde se oni koji primaju socijalnu pomoć na sličan način ucenjuju.
Naravno, odgovorni iz Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike kažu da je takozvana Uredba o radnoj aktivaciji korisnika socijalne zaštite, koja je nedavno usvojena, doneta sa ciljem da se nekako pomogne socijalno ugroženim ljudima, a ne da bi se stvorila osnova za njihovo izrabljivanje.
„Ovu samovolju i sopstvena tumačenja lokalne samouprave ne bismo da komentarišemo. To je u nadležnosti Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave. Van svakog razuma je da se ljudi ucenjuju, da im se nakon date pomoći određuju nova pravila i da se ona odnose na sve članove porodice, a ne, kako bi trebalo, samo na nosioca prava na pomoć“, stoji u zvaničnom odgovoru koje je Ministarstvo rada dalo medijima naglasivši da je Fond solidarnosti iz kojeg je upućen ovaj skandalozan poziv, trebalo sam da obezbedi alat.
Nisu tako mislili
Oglasila se i direktorka pomenutog Fonda. Kaže da ona ne vidi u čemu je problem i da ne razume zašto se lica koja primaju jednokratnu bespovratnu pomoć ne bi odužila društvenoj zajednici koja im je tu pomoć pružila.
Prema njenim rečima, budući da ogrev ne koristi pojedinac nego cela porodica, to znači da neko od članova mora da se odazove pozivu i da se pojavi. Ukoliko niko nije sposoban da radi, javiće se nadležnoj opštinskoj službi i neće zbog toga imati nikakve posledice.
Naravno, ovu izjavu je dala tek nakon što se u medijima podigla prašina oko čitavog slučaja i ne mogu, a da ne primetim da u pozivu koji je poslala apsolutno ne piše tako nešto. Objasnila je još da je i poziv za decu pogrešno protumačen i da pisac nije hteo to da kaže, nego da se zapravo mislilo na radno sposobne osobe od 18 godina, a ne na mlađe.
Nevešto i neubedljivo delovala su i sva druga objašnjenja ovog slučaja.
Sramnu činjenicu da se u Srbiji sirotinja i socijalno ugroženo stanovništvo kroz ultimatume i ucene primorava na fizički rad kako ne bi ostalo bez socijalne pomoći, više ništa ne može da opravda. Osim, možda, one druge strane medalje koja se ne može ni nazreti dok se malo dublje ne zakopa ispod površine ovog problema.
Preprodaju primljenu pomoć
Kažu neki Kikinđani da se među onima koji primaju socijalnu pomoć nalaze i mnogi koji je zapravo ne zaslužuju – moralno posrnuli i od rada davno operisani, koji dobijeni ogrev kasnije preprodaju i koji prosidbom, prostitucijom, krađom i drugim nezakonitim načinima, dovoljno zarađuju.
Više nego mnogi koji pošteno rade.
Navodno, grupa bogatih Roma dolaze luksuznim automobilima i parkira se malo dalje od Centra za socijalni rad, a onda se preoblači u prljave i pocepane stvari i traži pomoć koja je nekima mnogo potrebnija.
Ako je to istina, a u Kikindi kažu da jeste i da su većina korisnika socijalne pomoći upravo Romi, onda čitava ova priča poprima sasvim drugi ton.
Međutim, jasno je da se stvari ne mogu generalizovati. Niti su svi Romi lopovi, niti se kao kriterijum za dodelu pomoći može uzeti rasna pripadnost. Sigurno je samo da su mnogi obespravljeni i siroti ljudi stavljeni u isti koš sa šljamom koji je naučen da živi na tuđoj grbači i pozvani na prinudni rad.
Samo ne u logoru ili rudniku, već u okolini.
Izvor: Al Jazeera