Piše: Velimir Ilić
Bila je jesen 1993. godine. Sreli smo se na Terazijama, ispred hotela “Kasina”. Nosila je pod miškom veliku pljosnatu kutiju.
“Zdravo, Marijo, milosti puna…”, našalio sam se, citirajući početak dobroj joj znane molitve.
“Zdravo… ali nemam puno vremena…”, reče užurbano, a da je ništa nisam ni pitao.
I onda kratak monolog, u jednom dahu:
“Znaš, idem tu, kod jednog antikvara. Nosim mu ovaj beštek, porodični je… srebro. Rekao mi je da će ga platiti 200… a možda mi da i 300 maraka”, govori otvarajući kutiju, a onda je brzo zatvara i steže pod pazuh, kao da će joj je neko oteti ono što mi je pokazala.
“Pa to vredi bar 1.000 maraka… I više, sigurno”, rekoh zabezeknut nad srebrnim escajgom, starim bar 50 godina.
“Jutros sam bila na pijaci. Ima grožđa, ima ga puno, paradajza, svega ima… A ovo vrijedi – koliko? Vrijedi baš toliko koliko se za to danas može dobiti, eto, toliko vrijedi… Jesen je sad i opet će biti tek dogodine, a moje unuke treba da jedu grožđe. Ne mogu ja čuvati ovaj beštek ko zna kome i čemu a da moje unuke ne probaju grožđe sad kad je jesen i kad ga ima”, izgovorila je i, kao da smo se pozdravili – a nismo – zaputila se odsečnim korakom prema Knez Mihajlovoj ulici.
Bila je to godina kad su u Srbiji večeri satirale jutra neopisivom inflacijom, godina kad je Marija položila porodičnu srebrninu na oltar iskonske ljubavi koja se ne meri srebrom, u kojoj jedan grozd jesenje berbe iz smederevskog vinogorja vredi više nego sve njene dotadašnje Antigone i Ifigenije.
Kuruza, palenta, kačamak…
Crveno svetlo na semaforu raskrsnica Sarajevske i Birčaninove ulice. Vozio sam je kući sa jednog porodičnog slavlja krajem 90-ih. Pored nas, sa desne strane, njoj tik u vrata, zaustavlja se crni džip – BMW, “Mercedes” ili… luksuzan neki, svakako. Nebitno… Nezainteresovano, bar je to tako izgledalo, pogleda kroz prozor, ruku skrštenih u krilu.
“To su, dakle, ti tajkuni”, reče i, s pola glasa, poče da recituje Gundulića takvom strašću kao da je pred njom publika u prepunom pozorištu:
Tko bi gori, eto je doli,
a tko doli – gori ustaje.
Sad vrh sablje kruna visi,
sad vrh krune sablja pada,
sad na carstvo rob s’ uzvisi,
a tko car bi, rob je sada…
Slušam i ćutim. Ne bih da kvarim trenutak kojim sam počastvovan i počašćen tek slučajnim prisustvom za volanom “Volvoa” iz 1974. godine.
Menja se svetlo na semaforu. Vozimo se prema Balkanskoj. Ne pitam, ne komentarišem, samo slušam dalje:
“Znaš… Tko god da je i što god da je taj… Zapravo, ne smije čovjek nikad zaboraviti otkud je i šta je bio prije toga što je danas”, izgovara Marija iskrenošću i predanošću osobe spremne na nove žrtve.
Pita me znam li šta je kuruza, pa onda nabraja – palenta, kačamak…
Znam šta je, rekoh, ne pomišljajući zašto je to baš sad važno, dok se vozimo Balkanskom ulicom.
“Vidiš… Bilo nas je osmoro djece. Mati spremi tu kuruzu, skuha, pa posoli. I mi djeca jedemo. A sjutra, pospe kuruzu kvasinom, od vina. Kad sljedeći put opet kuruza, doda malu utucane kapule i kvasine po kuruzi… I posoli… Tri dana gozbe, a svaki dan kuruza. A najbolje je bilo kad ima vrelog maslinovog ulja, da se pospe po kuruzi, da zacvrči…”, priča Marija, kao da i sebi i sagovorniku uteruje u nozdrve miris i ukus nezaboravljenog sirotinjskog kačamaka.
‘Stalna samo mjena jest’
U knjižari preko puta “Beograđanke”, leđima okrenut izlogu i ulici, prelistavam knjige birajući rođendanski poklon.
“Evo, mila, svaki dan treba da ti bude malo drukčiji”, čujem poznat glas.
Marija je, par metara desno, upravo iz džepa mantila vadila dve bombone i spuštala ih prodavačici na pult. Njihovi razmenjini pogledi odavali su srdačnost dugog poznanstva, rekao bih, ali ne mnogo više od toga. Ipak, Marija je osećala potrebu da prodavačici, prolazeći svaki dan tamo i natrag od stana do gradilišta izgorelog Jugoslovenskog dramskog pozorišta, pokloni koju reč, osmeh. I bombone.
“A meni?”, našalih se prilazeći da je pozdravim.
“Eee, tebe danas nisam planirala. A otkud ti ovdje?”, upita, pa istog časa odgovori sama sebi: “Čuj mene?! Pa kao je ljudima zabranjeno dolaziti u knjižaru”, izgovori glasom punim nekog neopsivog samoprekora.
Odmahnu rukom i, kao da je baš tad isteklo vreme koje je predvidela da provede u knjižari, reče: “Idem ja sad, deco…”
Izlazimo i zajedno krećemo ka Terazijama. Nisam baš išao u tom pravcu, ali nemam često priliku da razgovaramo. Uostalom, zar i sama ne reče malopre u knjižari: “Svaki dan treba da ti bude drugačiji.”
“Kako mi je Vera? Boba? Ti, vidim, samo juriš tamo-amo”, pita dok čekamo zeleno za pešačke na prelazu kod “Londona”.
Ne stižem ni da odgovorim, a već počinje raport sa gradilišta Jugoslovenskog dramskog. Odlazila je tamo, činilo mi se, skoro svaki dan.
“Rekla sam im da mi preko onog jarka postave neku širu dasku. Nije me strah da ću pasti. Ničeg me više nije strah, stara sam. Ali, ako padnem – onda se možda i povrijedim, pa da sutra ne mogu doći na gradilište. A to ne bi bilo dobro”, odmahivala je glavom.
Dok su radnici vraćali u život izgorelo Jugoslovensko dramsko pozorište – a Marija je i zgrarište tog teatra smatrala svojom drugom kućom – bila je češće sa majstorima na gradilištu nego pojedini predradnici, preduzetnici i šefovi smene.
“Kako će, bogamu, to staklo na fasadu? Pa pozorište treba da je unutra, a ne spolja”, gunđala je na arhitektonske zamisli i opet – a imala ih je za skoro svaku priliku – izgovorila neki stih ili izreku o stalnosti i promenama. Nisam tad uspeo da zapamtim, jer smo već stigi do njenog ulaza.
“Idem ja sad malo gore. Pozdravi mi ove moje i tvoje cure”, reče i zakorači u polumrak haustora.
Posle sam u njenoj knjizi Životić, upravo u crtici o staklu na fasadi pozorišta (“Što mi je žao da će fasadu zastakliti…”), našao taj stih. Petra Preradovića:
Stalna na tom svijetu samo mjena jest!
I dopisano: To mi je utjeha. Neka
To je samo kuća
Dok su borci za mir i njihovi ratnici zlom rastakli Jugoslaviju, saznao sam da negde pored Dubrovnika ima kuću, vikendicu valjda. Marijina rođaka, novinarka Vera Crnobori, čije su rođendane zajedno proslavljale, pitala ju je jednom prilikom šta je s tom kućom.
“Neki ljudi su unutra, čula sam”, odgovorila je.
“Znaš li ko su, koliko će ostati? Je l’ nešto opljačkano…?”
“A, ljudi su. Tamo su neki ljudi. Pa, neće valjda biti na cesti?! Uostalom, to je samo kuća.”
Više od životića
Pokušavam da se setim povoda i situacije u kojoj nam je rekla: “To se sa Sirijusa ne vidi.” Uzalud. Ne mogu. Sećam se samo da je to izgovorila razoružavajućim mirom, podastirući beznačajnost pod ovozemaljske problema kojima smo često skloni pridavati previše važnosti. Da, to se sa Sirijusa ne vidi. Zato sam, valjda, i zaboravio šta je to Sirijusu tog časa bilo nevažno o našim životima.
Sad mi, naprosto, dođe da budem ljubomoran jer je Marija uspevala da ukroti u sebi mnoge nemire i do poslušnosti izdresira sopstvenu svest da “ljudi samo žive svoje životiće na Zemlji”. Kolikima li je oko sebe i koliko puta izgovorila tu rečenicu, nadajući se da će u njoj prepoznati savet. I tako, tim rečima, ispraćala je drage ljude u neki drugi život, gde god bio, ako ga ima.
Nadajući se da sam nešto naučio od Marije, supruzi sam, umesto saučešća, napisao kratku poruku:
Marija nije umrla. Ona je samo odživela svoj ovozemaljski životić. I ona bi to danas tako rekla. I tako to treba i prihvatiti.
Nekako mi se samo čini da se Marija i njen životić, ipak, vide sa tog Sirijusa. A ljutnula bi se, bar malo, da joj to kažete.
Al Jazeera