Piše: Idro Seferi
Rođen sam u Peći, gradu na zapadu Kosova, okruženom planinama i raznim prirodnim lepotama. Iz grada sam gde ima puno istorije i gdje su vekovima živeli i vladali razni ljudi. Iz grada gde je Pećka patrijaršija, a nedaleko su i Visoki Dečani. Iz grada gde su ljudi raznih kultura i nacionalnosti živeli, voleli, proterivali i ubijali jedne druge.
Ja sam iz grada kojeg su srpske snage 1999. najviše spalile na Kosovu. U mom mestu rođenja ima puno džamija koje su spaljene, uključujući i Fatih Sultan Mehmet Hanovu džamiju, poznatu kao Bajrakli-Čarši džamiju, Usku ulicu ili Pećku čaršiju, koja potiče iz 15. veka. Taj čin nije bio dovoljan, već su staru ulicu sravnili i bagerima.
Albanci su 2004. krenuli na pravoslavne crkve, ali na svu sreću Pećka patrijaršija i Visoki Dečani nisu bili napadnuti.
Kad sam bio mali dečak roditelji su me često tokom leta vodili na reku. Onda sam tamo otišao sa drugarima, iako su to bile devedesete godine. Uvek bismo prošli ispred Pećke patrijaršije. Tada je ova svetinja skoro uvek imala otvorena vrata i, kako se sećam, manastir je imao prelep pogled kroz velika, crna vrata. Ako se ne varam, tu smo uvek mogli popiti vode i prošetati. Kad se stigne iza Pećke patrijaršije, ulicom ispred, pa sve do planina, put prati potok, koji se odvaja od reke i služi za razne potrebe.
Bilo je to ono što smo tada zvali bazen, iako nije bio baš pravi bazen. Negde blizu je deo pećkog vodovoda, onda dolazi brana i sve dalje se ide putem ka Rugovskoj klisuri na Prokletijama. Onaj osvežavajući vazduh, ljudi koji raznim sredstvima – biciklima, motorima, džipovima, kabrioletima – i ljudi koji drže svoje japanke (tako smo tada makar zvali sandale) – idu gore.
Do trećeg, pa petog kilometra, gde počinju prvi tuneli. Preko planine je vodopad sa desne strane, a na dnu, baš sa strane ulice je izvor prehladne vode, od koje vas boli baš sve, ali je divne čistoće. Iako kažu da voda nema ukusa, ta voda je preukusna i nezaboravljena.
U mom gradu većina su bili i jesu Albanci, ali tu su zajedno živeli Srbi, Bošnjaci, Romi, Turci i drugi. Onda se desio rat.
Priča o ocu Savi
Nedavno sam posao zahtev za prijateljstvo na Facebooku ocu Savi Janjiću iz manastira Visoki Dečani. Za poštovanog arhimandrita Savu dečanskog sam čuo davno, kada sam radio kao novinar na Kosovu.
Bio je otvoren i mnogo toga je napisao i rekao o Kosovu, ali uvek pažljivo i bez vređanja, pokušavajući da razjasni stvari.
“Srbi treba da budu mudri, umesto zuba treba da pokazuju pamet”, rekao je otac Sava u jednom intervjuu od pre desetak godina.
Na stranici jednog mog prijatelja, Albanca iz Prištine, vidim status o ocu Savi. “Za njega uvek ‘like'”, kaže on.
Moj drug je bio član Oslobodilačke vojske Kosova, ali očigledno svi ljudi vole one ljude koji iskreno pokušavaju da se približe i pokažu ljudskost. Otac Sava je jedan primer na Kosovu koji može mnogo više od svih pregovora da pomaže pomirenju među narodima i vernicima.
Negde 2010. krenuo sam ka manastiru Visoki Dečani, da pišem priču o tome kako monasi, koji su okruženi albanskim življem, vide život na Kosovu, jer oko Dečana više Srba nema. Nismo dobili dozvolu za snimanje od centra iz Gračanice.
Međutim, približavamo se kapiji i tu su italijanski vojnici KFOR-a, koji uspostavljaju vezu sa monasima. Oni nas primaju unutra.
U prelepom manastiru, negde na drugom spratu, postoji dnevni boravak. Moje kolege ne govore srpski. Sednemo, dobijamo posluženje. Jedan od monaha nam nudi rakiju i priča nam o životu tamo. Nema problema, kaže i počinje da govori čistim albanskim jezikom, na kome bi mu sigurno zavideli oni koji govore dijalekt, a albanski im je maternji.
Kaže da svi uče albanski i imaju goste koji su lokalni meštani. Oni otvaraju vrata svim dobronamernim ljudima. Izlazimo, počašćeni i poštovani. Imamo albanske tablice i na izlasku iz grada put je poprilično blokiran.
U Dečane je stigao na miting i premijer Kosova, Hashim Thaci, koji očigledno nije bio toliko dobrodošao u tom delu Dukađina (Metohije), gde vlada Alijansa za budućnost Kosova Ramusha Haradinaja.
Tog trenutka sam se setio reči kojima nas je monah ispratio: “Manastir je tu vekovima i tu su vladale razne vladavine, a mi smo opstali. Bavimo se Božijim poslom”, rekao je on.
Albanci nisu imali neko divno mišljenje o Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ne mislim ni da je Crkva imala divno mišljenje o Albancima.
Albanci su bili ubeđeni da neke stvari prolaze preko Crkve u životu punom problema.
Međutim, problem nije u tome ko šta misli o Kosovu i čije je to. Najvažnije je shvatiti suštinu tog problema i suživota.
Otac Sava na svom Facebook profilu hvali tekst prištinske novine Tribuna, koji opisuje život monaha unutar zidina manastira Visoki Dečani. Albanski novinar opisuje razne trenutke, molitvu, rad, preživljavanje. Nema ružnih ni dvosmislenih reči u tekstu o manastiru.
Sada su već druga vremena na Kosovu. Dok se Srbi svugde prvi put prijavljuju za učešće na lokalnim izborima 3. novembra, još je nejasno kako će ići implementacija Sporazuma o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije.
Pozitivne vrednosti
Treba pojasniti koje su realne potrebe srpskog i albanskog naroda u svemu tome.
Otac Sava je jedan od ljudi koji sigurno ličnim postupcima doprinosi boljitku. Ne time, što bi možda srpski nacionalisti rekli, priznavanjem Kosova.
Otac Sava na svom nalogu, između ostalog, piše: “Sinoć sam preko tvitera čestitao kosovskoj Albanki Majljindi Keljmendi zlatnu medalju u džudo takmičenju u Južnoj Americi. Dodao sam da uspeh ove mlade žene, kao i uspesi drugih sportista sa naših prostora, Novaka, Emira Bekrića i drugih treba da bude radost za sve ljubitelje sporta. Pored mnogih poruka podrške usledile su i negativne poruke pune rasističke i nacionalne mržnje. Ponavljam, sport je iznad politike i treba da nas povezuje, kao i kultura, umetnost i dr. Oni koji u svemu vide politiku samo potvrđuju da na ovim prostorima postoji jedna ideologizirana svest koja truje mlade ljude i onesposobljuje ih da se raduju pozitivnim vrednostima, bez obzira na naciju i veru.”
Sava Janjić je poreklom iz Dubrovnika, koji je, kao i moj grad, dosta spaljen i stradao tokom zadnjih ratova. Koliko znam, on je iz mešovitog braka i zna najbolje šta je suživot i različitost.
Na Kosovu je ubijeno 13.146 ljudi – 10.495 Albanaca i 2.077 Srba, ali i pripadnika ostalih naroda i slučajnih nesretnika. Kad se ovde priča o Kosovu to je uvek na nivou mitologije, kao da postoji volja da ljudi tamo još pate i ne misli se o njima.
Nikad i nigde ne postoji samo jedna istina i samo jedna patnja.
Priznavanje našeg zajedničkog postojanja nije status. Ranama uvek treba duže da zarastu, ali sve do tada ljudima kao što je otac Sava uvek “like”.
Izvor: Al Jazeera