Piše: Ljiljana Smiljanić
Park nimalo reprezentativnog imena, kako neki vole da kažu, sada je prošlost. Drveća, klupa i utabanih staza više nema. Zamijenili su ih bageri i kamioni.
Nisam Banjalučanka i nemam uspomene, koje me vežu za tu, kako je gradonačelnik rekao, “neizgrađenu zelenu površinu”.
Možda sam provela tamo pet minuta, mada sam pet godina iz dana u dan prolazila kraj njega na putu ka poslu.
I tada sam, prolazeći tim putem, sretala nezadovoljne radnike, bivše borce, pa i neke novinare, koji su protestovali ispred zgrade Narodne skupštine.
Najčešće su nezadovoljstvo iskazivali štrajkom glađu. Najčešće im je tako i uspijevalo da dobiju neko zrno zadovoljštine.
Suši se simbol Banjaluke
Međutim, ovaj park, kojeg nema, pokrenuo je nešto drugačije. Priznajem, nisam vjerovala.
Kolona demonstranata prema gradu
Pomalo mi je bilo glupo i neozbiljno (najblaže rečeno) što se ne zna ko je organizator protesta, što na Fejsbuku, Jutjubu i ostalim internet čudima vidim da i opozicija pokušava da iskoristi cijelu situaciju, što nema više ljudi na protestima.
Mislila sam i da će protesti nestati skupa sa parkom.
Ponovo su se demonstranti okupili kod Starog hrasta, jednog od simbola Banjaluke. Pod zaštitom je kao prirodni spomenik, a sad se suši.
Svo drveće okolo je olistalo, samo je hrast bez lista. Nakon više od 200 godina posustaje.
‘Park je naš’
Ali, demonstranti ne posustaju ni sedmi dan. Neki zaustavljaju kamion, koji je krenuo ka nekadašnjem parku.
Stiže i policija. Vozač uskoro okreće kamion i odlazi. Odlaze i demonstranti, ali u kolonu prema gradu.
Nose poneki transparent i viču: “Park je naš!” To je sasvim očekivana slika protesta.
Ono što me je iznenadilo su ljudi, koji na prozorima i balkonima prate povorku. Jedni stidljivo mašu, a drugi, uzvikujući parole, aplaudiraju.
Gledaju kroz prozor i zaposleni u staroj zgradi Vlade. Vozači u automobilima strpljivo čekaju da kolona prođe. Neki takođe sviraju i mašu u znak pozdrava. Priključuje se koloni i poneki prolaznik, uglavnom stariji sugrađani. Kažu: “Bravo, omladino!”
Zelenilo vs. beton
Prije nekoliko godina, moj drug iz Beograda bio je u Banjaluci i ova cijela priča podsjetila me je na nešto što mi je tada rekao: “Volim Banjaluku zbog zelenila. Vidiš koliko vi imate drveća, a mi u Beogradu samo beton. Ovo je ljepota.”
Ja sam tad pomislila zar je od svih ljepota Banjaluke on našao drveće da gleda. Tačno je.
Nekada je i zelenilo bilo jedan od simbola grada, a Banjaluka je često bila okrutna prema svojim simbolima, zapostavljala ih i rušila.
Ali, kao što rekoše i sami demonstranti: “Banjaluka se budi!”
Izvor: Al Jazeera