Muzička podloga za put u Rusiju. Nije neophodna
ali nije ni da će da škodi.
Uz jutarnju kafu i “Podmoskovske večeri” finalizujem pripreme za put. Po hiljaditi put proveravam da li sam spakovala kartu, pasoš i novac. To je mahnita navika koju sam usvojila i koje se ne odričem od vremena kada sam prvi put na putovanja u inostranstvo krenula sama- ono što se kaže, bez pratnje roditelja.
Karta jer do željene destinacije bez nje ne možeš (sem da stopiraš)
Pasoš jer te bez njega neće pustiti da predješ granicu (osim ako si ilegalni azilant pa nema granica)
i
novac… pa, “novac vrti gde burgija neće”
Poslednjih godina, uz ova tri “must have” dodajem i cigarete. Dok proveravam da li sam i njih stavila u kofer, po ko zna koji put ramišljam kako je bilo lepo onih 10 meseci kada sam bila samo bivši nikotinski zavisnik. I, kao i svaki dobri, stari zavisnik, pohranjujem tu misao negde daleko, da me ne ometa i zatvaram kofer.
13:00 h, aerodrom Beograd
Neša, Fifi i ja na aerodoromu. Neša je snimatelj sa kojim putujem u Moskvu. Radni zadatak – praćenje parlamentarnih izbora u Rusiji. Fifi…. e, ona je Nešina najbolja drugarica. Fifi je kofer koji ima divne točkice u koji divno staje sva Nešina teška snimateljska oprema. I tako Neša za sobom vuče Fifi koja divno rasterećuje njegovu kičmu i nama je ona zbog toga divna i draga.
20:00 h, aerodorom Šeremetjevo, Moskva
Električni voz. Dok stojimo ispred prevoznog sredstva koji Nešu, Fifi i mene vozi do hotela, razmišljam o Ani Karenjini. Ne zbog šina, ne zbog voza, ne zbog načina na koji je presudila samoj sebi. Razmišljam o tome koje predznanje nosim u Rusiju.
Ok, Tolstojevski (to su ona dvojica koji je ustvari samo jedan književnik kojeg kao najomiljenijeg književnika navode estradne zvezde…opet ja o njima, neiscrpan izvor inspiracije te pevačice….)
Dakle, zemlja rublje i vodke, Ane Karenjine i njenih “grehova”, Staljina, Gorbačova, gvozdeno-čelične zavese, komunizma. Sada Putina, Medvedeva i nekih drugih političara. Zemlja pravoslavlja, zemlja šubara i Sibira.
I hladnoće, da…. Ona je oduvek ovde. Ne pada sneg, konstatujem da i nije tako hladno. Napolju je – 2. Razmišljam kako bi bilo dobro da sve vreme dok sam ovde i ostane ta temperatura dok pored sebe ne ugledam Ruskinju koja žustro govori u mobilni telefon. Ima debelu bundu, kapu na glavi, čizme na nogama i… tanke najlon čarape- u suknji je. Odjednom mi je hladno – ipak je hladnoća samo subjektivan doživljaj.
20:30 h, stanica
Električni voz je doleteo do našeg hotela. Neša, Fifi i ja silazimo na našoj stanici i utapamo se u masu ljudi. Krećemo ka hotelu, još ne vidim Kremlj, ne vidim ni Crveni trg, tu su na 2,3 km od nas.
Ali vidim ladu. Stara, dobra lada nije izdržala čak ni -2. Njen ljutiti gazda stoji pored nje na taksi stanici i kablovima koji su prikačeni na drugi automobil puni akumulator. Znam te muke, mislim se u sebi dok mi pogled skreće ka ulici. U nekoliko traka u dva pravca lete mercedesi, audiji… poneki moskvič, poneka nova lada… svi nekud žure. Setim se gužve na beogradskoj Gazeli. I saobraćajni kolapsi i kvarovi na automobilu su univerzalna stvar, stvar koja spaja ljude odakle god da dolaze. Pomislim to, i srećna sam što mi je auto negde tamo i što sam samo jedan rasterećeni turista- stranac-pešak.
20:35, ulica
Šetamo i dalje, radoznalo gledamo okolo. Jedino što nas sprečava da povadimo telefone i napravimo na hiljade fotografija su koferi i oprema koji nam otežavaju kretanje. Ipak, zastanemo.
U moru visokih nebodera, staklenih bankarskih zgrada na po 100 spratova, bela crkva. Sveže ofarbana. Tako je tu posađena ili će pre biti da joj je neko dodao okoliš a da je ona i pre svih tu bila.
20:45 h, hotelska soba
Ok, još samo da se raspakujem i idem da izvidim grad, na brzinu barem dok ne uđemo u satnicu sa snimanjima. Vadim stvari, stavljam u orman. Ubrzo je kofer prazan. Na dnu vidim dve paklice cigareta. Ubeđena sam da sam ponela još koju. Ili nisam… prebrojavam se….. vraćam film i sećam se kako su mi čudno poređane izgledale stvari kada sam otvorila kofer. Nekako, kao razbacane, nekako kao opljačkane…… da, opljačkane. Trčim do torbe… tražim novčanik – novac je tu….ok, i pasoš je tu…i karta….. dobro je… tri “must have” su tu…. odjednom sam ljuuuuta.. mnoogo sam ljuta… i ne smiruju me ni pozitivne mantre- da mi Moskva ipak samo dobronamerno sugeriše da je mnogo bolja pozicija bivšeg nikotinskog zavisnika. Ništa ne može da umiri saznanje da je neko za ovih skoro 2 000 km puta od BGD- Moskve otvarao moj kofer. Ili može?