“A šta bi radio ovde?”, gotovo ravnodušno govori mi taksista dok snimatelja Nedima i mene vozi ka trgu Sintagma.
Stigli smo u Atinu kako bi pratili izglasavanje oštrih mera štednje u grčkom parlamentu i ono što će se kasnije ispostaviti da su najmasovniji protesti koje je Grčka videla od početka svoje finansijske “savršene oluje”. One koja je zapljusnula Egej pre skoro tri godine.
“Diplomirao je i magistrirao. Dobar je dečko i stvarno nije da se nije trudio da nađe posao, ali…”, i tu zastaje.
Bira reči. Kao da ni sam ne zna šta bi rekao.
“Sada je u Belgiji. Poslao im je, kako se to već kaže, biografiju, šta li? I pozvali su ga da dođe. Kaže, zadovoljan je. Ali, sestra mi kaže kad se čuju telefonom – ne zvuči kao kad je bio ovde. Znate, onako, svoj.”
Antoni je 61-godišnji taksista. Ruta aerodrom – Atina je ono čime prehranjuje sebe i ženu. Ona je ostala bez posla pre godinu dana. Kaže, bezuspešno od tada pokušava da pronađe novi. Dece nemaju. A priču u o nećaku u Belgiji, u različitim varijacijama, od različitih ljudi, slušao sam tokom čitavog boravka u Grčkoj.
Deficit optimizma
Osam milijardi evra, koji su posle glasanja u Parlamentu odobreni Grčkoj, u najmanju ruku su flaster za povredu kojoj je je neophodan gips.
Trenutna situacija je neodrživa.
Ekonomija zemlje se samo smanjuje, prihodi od poreza takođe. Dug, naravno, nastavlja da raste. U Atini, a i u samo Grčkoj, dominira osećanje frustriranosti.
Prosto govoreći, za Grke više nije stvar u tome koliko su vesti loše ili dobre, već koliko su tačne i više od svega – konačne.
Neizvesnost oko toga šta je zapravo rešenje grčkog problema koji traje već nedeljama, odnosno mesecima, reflektovala se ne samo kroz nasilne nerede kojima smo svi bili svedoci, već i kroz nedoumice oko toga da li će, i pored svih mera štednje koje je usvojio grčki Parlament, zemlja ipak morati da proglasi bankrot.
Brisel smatra da bi privatni kreditori grčkog duga trebalo da otpišu i do 60 posto, a ne 21 posto, kako je isprva dogovoreno – što bi značilo katastrofu za, na primer, grčke državne obveznice.
Njihova vrednost trenutno iznosi iznosi svega 40 posto, što znači da ako privatni kreditori grčkog duga budu primorani da otpišu 60 posto duga, efektivno, te obveznice će biti bezvredne.
Ocena “Trojke” je da je situacija u Grčkoj pogoršana zbog, kako navode u izveštaju, “privikavanja grčke ekonomije na recesiju”. Koja je sada u trećoj godini. Bez nade da će skoro iz nje izaći.
Vlada je reagovala sa previše oklevanja. Usvojene mere se sporo implementiraju. Poreski sistem zemlje iskomplikovan je u toj meri da ni samim autorima istog nije jasno kako zapravo funkcioniše.
Drahma
Povratak drahme među Grke, čak iako bude moguć u teoriji, u praksi bi bio prava noćna mora.
Prvo, mehanizam za izbacivanje zemlje iz evrozone ne postoji. Vrednost drahme kada je pre deset godina uveden evro bila je dva puta veća nego što bi bila sada. Onda ostaje pitanje šta će se desiti sa štednjom Grka u evrima, a šta sa njihovim kreditima u istoj valuti.
Iako bi možda potencijalnim novim investitorima i turistima Grčka tada bila primamljivija, od scenarija povratka drahme sami Grci ne bi imali previše koristi.
Grci sa kojima sam razgovarao tokom jednonedeljnog boravka u Atini vrlo oprezno koriste reč optimizam. Usudio bih se reći i retko.
Kao i Antoni, mnogo češće koriste reč “ponos”. I to će vam svako reći. Uprkos lavini loših vesti, kredita i dugova.
Kada danas koračate Atinom, prvo što ćete primetiti je broj zatvorenih lokala. Ne govorim samo o bočnim ulicama, već i o glavnim bulevarima prestonice.
Brutalne tržišne okolnosti su bile nemrlosrdne prema vlasnicima malih i srednjih preduzeća. Zapravo firmama svih “veličina”.
Za klimu u kojoj posluju biće potrebno mnogo više od ponosa ili optimizma.
Za početak možda kombinacija oba. A potom, kako Brisel kaže.
Izvor: Al Jazeera