Marko Dražić

Ne tre­ba da se pitaš da li mi imamo metro, već da postaviš sebi pi­tan­je za­š­to ne vjeru­ješ da imamo metro.

Ako ovih dana niste pro­lazili Beogradom, go­to­vo je cio cen­tar raskopan. U gradu u ko­jem se, i kad nema nikakvih rado­va, teško može upotri­jebiti fraza ‘pro­hodne ulice’ nas­tao je kom­ple­tan ko­laps.

Svi može­mo biti fud­bal­s­ki se­lek­tori, a nakon pred­stave ‘Olimp’ znamo da se u mnogi­ma od nas kri­je po­zorišni kri­tičar i teo­retičar.

De­jvid Kop­er­fild ne može od 38.000 da stvori 244.620 evra, nije on dugogodišn­ji min­istar u Vla­di Sr­bi­je.

Mi­grants­ka dje­ca u selu kod Šida su uradi­la jezivu stvar – spre­mala su se da krenu u školu.

Što bis­mo se bilo čime bav­ili kada svake večeri može­mo da gledamo ma­j­mu­na na Pinku?

Sve će to biti u redu dok se ne umi­ješa pes­imista pred­sjed­nik, koji će reći da u svakoj pros­tori­ji imamo po tri zida bez nje­gove slike.

Pon­ašan­je opozi­ci­je djelu­je kao da su davno već postigli za­jed­nič­ki do­gov­or – da Alek­san­dar Vučić još dugo, dugo vla­da.

U jed­nom di­jelu Vučić piše da moramo da mien­jamo naš način razmišl­jan­ja, ali reći da će naš men­tal­itet da se promi­jeni dolaskom jedne pro­davnice nam­ješ­ta­ja djelu­je neoz­biljno.

Sve je ko­ris­ni­je od sje­den­ja dva sata naspram tele­vi­zo­ra sa ko­jeg se pred­sjed­nik Sr­bi­je obraća naci­ji.