Dinko Gruhonjić

Evrop­s­ka pri­jestol­ni­ca kul­ture kroz razne man­i­festaci­je obil­ježa­va suživ­ot, ali sa panoa se ceri Vo­jislav Šešelj, na fasadama je ispisano Z, slave se Ratko Mladić i Vladimir Putin.

Za­ista je fasci­nant­no da čak i neki lju­di za koje bi se rek­lo da su bez sum­n­je nači­tani, a bogme ima među nji­ma i eru­di­ta, iz nek­ih ra­zlo­ga veru­ju da tre­ba i mogu da budu „poli­tič­ki anal­i­tičari“.

Mno­gi ne zna­ju za čin­jenicu da nije Vo­jvo­d­i­na isto što i zloči­nač­ki Novosad­s­ki ko­r­pus, da je u Vo­jvo­di­ni bilo ot­po­ra rat­nom ludilu, da je reko­rder po bro­ju dez­ert­era – oni su pravi hero­ji takvog rata.

Oni koji su sa ovog svi­je­ta otišli pri­je jogurt rev­olu­ci­je 1988. go­dine štoš­ta su pro­pustili kad je ri­ječ o (č)et­nifikaci­ji ‘srpske Atine’, koja je u posljed­nje 33 go­dine doživ­jela nes­lućene razm­jere.

Up­in­ju se iz pet­nih žila i vuku, svako za po jedan kraj Bosne i Herce­govine, ne bi li je ras­par­ali kao onu sal­ve­tu po ko­joj su škra­bali Tuđ­man i Miloše­vić.