Dimitar Bechev

Is­toč­no­evropske zeml­je ima­ju pokre­tačku snagu i sig­urno su više od pi­ju­na u bor­ba­ma moći većih igrača – to je ključ­na lek­ci­ja iz ovog rata koja seže mno­go dal­je od prim­jera Ukra­jine.

Evrop­s­ka poli­tič­ka za­jed­ni­ca bi mogla evropske države suočene s ruskom pri­jet­njom pri­b­liži­ti Briselu, ali neće moći ura­di­ti više od toga.

Poš­to je Kremlj za­glavio u ratu, Turs­ka vješ­to širi svoj ut­je­caj, na šte­tu Moskve.

Gazprom je 26. apri­la prestaao is­poruči­vati plin Bugarskoj i Poljskoj; neko­liko sed­mi­ca kas­ni­je obje države do­bro funkcioni­ra­ju što se en­er­gena­ta tiče.

Rus­ki pred­sjed­nik želi pos­je­dovati Ukra­jinu, ali na kra­ju će Ukra­ji­na pos­je­dovati nje­ga.

Up­rkos ra­z­lika­ma u re­tori­ci, is­točne član­ice NATO-a će se poko­ri­ti utvrđenom stavu u vezi ukra­jinske krize.

SAD i nje­govi evrop­s­ki savezni­ci zago­vara­ju diplo­mati­ju sa Rusi­jom, ali ob­novl­jeni sukob sa Ukra­ji­nom je i dal­je moguć.

Amer­ičko-turs­ki odnosi su i dal­je vrlo napeti, ali još je pre­ra­no gov­oriti o prekidu.

Up­rkos poz­i­tivnoj buci sa sami­ta Evrop­s­ka uni­ja – Za­pad­ni Balkan u Sloveni­ji, pro­ces proširen­ja Uni­je je i dal­je u krizi.

Sig­urnos­ni pakt između SAD-a, Ve­like Bri­tani­je i Aus­tral­i­je nije uzroko­vao raskol un­utar Al­i­janse, ali ni ne po­maže ni da se os­naži Sjev­er­noat­lants­ki savez.