Ahmed Hrustanović

Naši pre­ci su živ­jeli teškim živ­o­tom, puno težim nego mi što danas živi­mo. Žrtvo­vali su se, oča­javali nisu, os­tali lju­di pri­je sva­ga, i dos­to­janstveno dočekali smrt.

Ko­liko puta sre­brenič­ka žrt­va tre­ba da umre da se kon­ačno simiri.

Zbog nes­tanka stru­je, vjer­ni­ci su ab­dest morali uz­i­mati pod svi­jećom ili sv­jet­lom mo­bilnog tele­fona.

Sre­breni­ca je u izo­laciji bila od 1992. do 1995., u izo­laciji je i dvade­set zad­njih go­d­i­na.

Iako smo proživ­jeli pakao, ma­j­ka nas nije uči­la da mrz­i­mo, nego da ljude di­je­limo na do­bre i loše.

Uzor su nam ova i sva dru­ga dje­ca koja po­mažu svo­jim roditelji­ma u poslovi­ma.

Tragom priče o pronalasku os­tata­ka Čarši­jske džami­je – ljubav gra­di, a mržn­ja raz­građu­je i u tome je os­nov­na ra­z­li­ka između lju­di.

Da su dje­ca naših komši­ja Srba diskri­m­in­isana kao naša, ja bih prvi došao na proteste.

Bo­ravak na Bje­lašni­ci za dje­cu Sre­brenice or­ga­ni­zo­vali su do­bri lju­di koji su se u svom do­bročin­stvu vodili ide­jom da ‘li­je­va ruka ne tre­ba da zna šta daje desna’.

Hadži­ra je dru­go ime za in­sana, dru­go ime za na­j­ple­meni­ti­je Boži­je stvoren­je, dru­go ime za do­bro­tu i ljubav, dru­go ime za ma­jku.