Adnan Rondić

Lani sam od­lučio da za­pam­tim ime­na svih 8372 ubi­jenih u geno­cidu u Sre­breni­ci. I naučio sam – ime, ime oca, prez­ime i god­inu rođen­ja.

Us­p­jela je, nekako, moja ma­j­ka, da tog ba­jram­skog dana, dugo sto­jeći u redu, do­bi­je pri­liku za jedan poziv sa za­jed­ničkog tele­fona.

U tim su se kera­ma slile silne ne­prospa­vane noći, is­pun­jene tu­gom i nadom…

Stanovni­ci gradića pored turske granice žive pod kon­stant­nim gra­nati­ran­jem, sa malo hrane i vode.

Dugo, tu noć, u Sre­breni­ci, raz­go­varamo o sve­mu. Teta Ha­jra nam priča o prošlosti ovog gra­da, o rat­nim dan­i­ma, o svo­joj od­lu­ci da se vrati.

Mno­go toga u Teheranu ponukat će vas da sh­vatite ko­liko je važ­na mogućnost izb­o­ra, ali i kako tu mogućnost često zloupotre­bl­java­mo.

Šta je tih sit­nih, neko­liko min­u­ta, spram vječnos­ti, bez počet­ka i kra­ja…