Od olupina čamaca u Mediteranu prave muzičke instrumente

Lamin Jammeh imao je samo 14 godina kada je, iz svog malog sela u kojem je odrastao, krenuo u potragu za boljim životom. Iz Gambije, najmanje države na afričkom kontinentu, otišao je u Senegal, kako bi odatle nastavio svoje putovanje – preko Malija, Burkine Faso, Nigerije, sve do Libije.

Čula sam da je Lamin najbolji strelac jednog trećerazednog fudbalskog kluba u provinciji Milana. Moj rođak takođe igra u tom klubu u kojem je upoznao ovog 23-ogodišnjaka, koji je oduvek želeo da postane profesionalni fudbaler. Rođak nije profesionalac i fudbal igra više radi rekreacije s obzirom da nema nimalo talenta.

“Bio sam najbolji u svom selu. Hteli su da igram za reprezentaciju. Međutim, roditelji su smatrali da je bolje da napustim zemlju i potražim sreću u Evropi”, počinje svoju priču Lamin, dok sedimo u jednom milanskom kafiću, gde smo se našli radi ovog intervjua.

‘Nisam ja te sreće’

Priča polako, na solidnom italijanskom jeziku, koji je naučio usput jer nije imao previše vremena u životu za učenje i školovanje. Stidljivo se osmehuje i kaže mi da kada je dolazio ovde, pao mu je telefon koji je nedavno kupio i razbio mu se ekran.

“Baš nemam sreće”, kaže mi Lamin i nastavlja da prepričava svoje putovanje koje je trajalo godinama, kako bi konačno stigao u Italiju, u zemlju gde je mislio da će imati više sreće i uspeha.

Najviše problema je imao da iz Nigerije uđe u Libiju, u zemlju u kojoj je ostao dve godine i gde je bio ilegalni imigrant. Zbog toga je završio u zatvoru za migrante. Tamo je ostao dva meseca, sve dok nije pobegao.

“Držali su nas zatvorene u jednoj prostoriji, veličine jedne male sobe. Ponekada je bilo unutra i na stotinu zatvorenika, tako da nije bilo mesta da se sedne, a kamoli legne negde”, pokazuje mi rukama prostoriju kafića koju poredi sa veličinom te zatvorske ćelije.

Jednog dana, kada je čuvar otključao vrata, kako bi im dao vode i nešto malo hrane, tada su ga migranti napali i počeli da beže.

“Pucali su na nas. Mog druga su ubili. Ja sam uspeo da pobegnem”.

Put bez povratka

Posle tog događaja, Lamin je definitivno odlučio da krene na takozvani “put bez povratka”, kako plovidbu Mediteranskim morem, od Libije do Sicilije, nazivaju imigranti koji već godinama stižu iz Afrike na ovo italijansko ostrvo.

Stižu zapravo oni koji su imali sreće, kako kaže Lamin, iako za sebe tvrdi da nema sreće u životu. On je takođe za to putovanje morao da zaradi i plati više hiljada evra.

“U čamac se ukrcalo nas oko 150. Ja sam sedeo u sredini i tako sam i preživeo. Mnogi ljudi koji su sedeli na ivici čamca su upali u vodu, zbog velikih talasa”, priča Lamin.

Bilo je tu dece i žena, priseća se ovaj momak, koji krije u sebi neku tužnu ravnodušnost, dok se sve vreme našeg razgovora lepo smeje.

Kaže i da kada je ulazio u taj čamac, znao je da nema povratka nazad. Znao je i da ako more bude bilo mirno, ako budu imali dovoljno benzina i dovoljno sreće, možda će uspeti da stignu do onog dela Mediterana u kojem spasilački brodovi, maltene svakodnevno, spašavaju migrante.

Krila za budućnost

Lamin se pre tri godine iskrcao na italijansku obalu. U čamcu kojim je putovao, u trenutku kada ih je sreo brod nemačke humanitarne organizacije spasilaca, kako tvrdi, ostalo je oko njih 60-ak. Ostali su ispali iz čamca i udavili se.

U jednom trenutku kaže mi da će uskoro da postane otac, ali i da je u svađi sa svojom devojkom, jer ona tvrdi da on ništa ne radi, iako je trenutno zaposlen.

“Moj cilj je oduvek bio da postanem profesionalni fudbaler. Međutim, možda je sada za to kasno. Uskoro ću da imam dete i to mi je sada jedina svetla tačka za budućnost”, smeje se, dok na njegovoj majici primećujem natpis “Wings for the future” (“Krila za budućnost”).

Razmišljam koliko je zaista vredan život svih tih ljudi koji su zajedno sa njim bili u jednom od čamaca koji plove u vodama Mediteranskog mora u kojem je u poslednjih osam godina nestalo više od 20.000 ljudi.

Iako se ova tragedija ponavlja već godinama, još uvek nema jedinstvene politike Evropske unije oko rešavanja problema pristizanja ilegalnih imigranata iz afričkih zemalja na italijansku obalu.

Oko spašavanja migranata najviše su angažovane nevladine organizacije i njihovi brodovi koji presreću čamce prepune ljudi. Jedan od najpoznatijih brodova je “Open Arms”, španske nevladine organizacije koji je do sada spasio više od 60.000 života.

Morska violina – kada tragedija postane muzika

U čast i radi sećanja na sve one migrante koji nisu uspeli da stignu do obale, Fondacija “Casa dello Spirito e delle Arti di Milano” (Kuća duhovnosti i milanske umetnosti), pokrenula je projekat “Metamorfoza”, u kojem od ostataka drvenih čamaca nastaju muzički instrumenti.

Prva violina je napravljena u radionici milanskog zatvora “Opera”. Ovaj projekat podrazumeva i resocijalizaciju zatvorenika ovog zatvora, koji su za sada napravili violinu koju su nazvali “morska violina”.

Direktor ove fondacije Arnoldo Mosca Mondadori kaže da im je cilj da naprave prvi kvartet tj. još jednu violinu, violu i violončelo. Za izradu ovog prvog instrumenta bilo je potrebno više od dva meseca, zapravo više od 300 sati rada. Za ostale instrumente Mondadori se nada da će biti realizovani do kraja godine.

“Cilj je da ovi instrumenti budu deo različitih orkestra u Italiji, ali i u svetu. Muzičari će moći da ih iznajme za svoje nastupe”, kaže Mondadori.

Italijanski kompozitor Nicola Piovani napisao je kompoziciju Il Canto del legno per il Violine del Mare (Drvena pesma za morsku violinu), koju je odsvirao za Papu Francesca, koji je tada dao blagoslov ovom projektu.

Kada sam se rastajala sa Laminom, rekao mi je da bi voleo da čuje zvuk te violine koja ima za cilj da dramu stradnja migranata, približi svima onima koji pred njom zatvaraju oči.