Žene pred kojima uzmiče vatra

Kako bi u ženskom rodu glasila imenica vatrogasac? U gramatici je nema, ali po definiciji spada u zajedničke, baš kao što je zajednička postala i profesija koja trpi nepravdu zbog rodne ravnopravnosti. Ali, žene joj daju poseban unutrašnji šarm, neke od njih čak i brakom sa kolegama vatrogascima.

Jelena, Ana, Bobana, Aleksandra, Sofija, Violeta, Branka… samo su deo tima Vatrogasne brigade Beograda među 30-ak koleginica. Osim što plene neposrednošću, istovremeno rasteruju predrasude o “muškim i ženskim poslovima” i razbijaju kliše da su žene “slabiji pol”.

A po tom bi stereotipu morale biti samo lepe, doterane, dobre majke, uzorne supruge, domaćice u kući ili kućanice u svom domu… Klišeji padaju zato što su one još istovremeno snažne i hrabre, sposobne i obrazovane, samosvesne i emancipovane. I, najvažnije, rade ono što zaista žele.

Kad se voli, nije teško

U komandnom centru Vatrogasne brigade Beograda neprekidna zvonjava telefona, posvuda ekrani i mape gradskih ulica, ponekad trka za vreme i sa vremenom. A u međuvremenu “pljušte” šale, zadirkivanja i dovikivanja. Sve dok ne stigne dojava da je izbio veliki požar i krenu na zadatke na kojima se spasavaju životi. Tad nastaje tišina, a u salu se useli strepnja.

“Šale nam pomažu da ‘preživljavamo’ tih 12 sati, koliko nam je radno vreme, ponekad dugo, a često i stresno. Nakon tih 12 sati tek prespavamo kod kuće, pa smo više zajedno ovde na poslu nego sa porodicom. Zapravo, i ovde smo porodica”, priča Jelena Savić, koja je 2009. godine, sa 20 godina, i zvanično postala deo vatrogasne ekipe.

Kažemo zvanično, jer se i pre toga saživela sa poslom kojim je želela da se bavi odrastajući uz oca vatrogasca.

“Istina, nije to baš isto. Ovde nas kolege štite, ne idemo direktno ‘u vatru’, ali smo im logistička podrška”, kaže skromno Jelena.

Najveći strah

Jer, nije da nije imala “vatreno krštenje” odlazeći na mesta velikih požara zajedno sa kolegama, snimajući plamene stihije i “navodeći” vatrogasna vozila na terenu kad požar negde zapreti. Da bi neko bio vatrogasac, veli Jelena, mora to zaista želeti, ali kad se posao voli, nije teško.

“I, verujte, dodaje, nema straha kad pomažeš ljudima. I tata je bio ponosan što sam nastavila njegovim putem.”

Na pitanje šta joj je do sada najteže palo na tim zadacima, Jelena nema dilemu:

“Najveći strah me obuzeo kad je jedan naš kolega bio teško povređen gaseći rutinski požar na nekom niskom rastinju. Bila je noć, a teren nepoznat i pao je u provaliju. Dugo smo ga tražili, a taj strah za njegov život zaista nikad neću zaboraviti. Na sreću, danas se oporavlja od tih teških povreda”, skoro u jednom dahu priča, kao da ponovo preživljava tu noć.

I već, sama od sebe, nadovezuje bojazan koju deli sa svim kolegama:

“Najveća briga svih nas je da u požaru ne stradaju deca. Sećam se baš tog ozleđenog kolege i koliko mu je značilo što je iz zapaljene zgrade spasao jednu bebu. Svi smo tada bili srećni i ponosni na njega”, priča Jelena, ponavljajući da je posao vatrogasca iznad svega i pre svega – human.

Iz bivše i sadašnje “vatrogasne porodice” Jelena će uskoro uploviti i u buduću – venčanje sa kolegom iz jedinice planira se idućeg proleća.

Porodično naslijeđe

Odavno nije čudno kad deca lekara postaju lekari, glumaca – glumci, da potomstvo umetnika, novinara, pevača, zanatlija, političara… sledi roditeljski put. Koliko god zvučalo neobično, tako je i sa vatrogascima.

I Ana i Bobana izabrale su profesiju svojih očeva. A i bliskost “u ljubavi i vatri” nije retka, pa su i “vatrogasni brakovi” česti otkad su, sledeći svetske i evropske standarde, i u Srbiji vatrogascima pridružili lepši pol.

“Došla sam ovde pre četiri i po godine, bila je na početku trema kako ću se snaći sa svom tom svakodnevnom gužvom i pozivima. Opasnost me nije brinula. Moj tata je bio vatrogasac, pa se nekako saživiš sa tim, jer kao dete slušaš šta sve rade i zavoliš ovaj posao kroz te priče”, kaže Ana Ivković koja ponosno, poput svojih koleginica, nosi zvanje vatrogasac – spasilac.

Razmenjujemo nekoliko rečenica pre nego što odjuri na telefonski poziv. Kad zazvoni nikad se ne zna da li je hitno. Dodaje u hodu kako ih “ljudi ponekad čudno gledaju u uniformi dok snimaju mesto nesreće, ne znajući zašto to rade”.

“Da sam ih tražio, takve ne bih našao”, veli za svoje koleginice Zoran Jovičić, kog interno zovu Kugla, jer je za 22 godine vatrogasnog staža mnoge u Centru naučio bilijaru.

Cure iz jedinice hvali kako “vatru gase” dragocenim savetima, podrškom, solidarnošću, ali i pozitivnom energijom kojom zrače svakog dana.

“Naravno, našalimo se kad dođe neko nov. Pitam, recimo: Jesi li zadužila opremu? Jesam. A jesi li zadužila i kišobran? Pa se zbune. Posle se zajedno nasmejemo. One prolaze istu obuku, znaju sve, uključujući i spuštanje niz vatrogasnu šipku, a ponekad nose i tešku opremu za vatrogasce”, kaže Jovičić.

Samo koji minut kasnije spretno demonstrira brzinsko spuštanje niz gvozdenu šipku, koja “skraćuje” put iz spavaonica i dnevne sobe do vozila ako kroz hodnike odjekne alarm i glas koleginica pozove na intervenciju, određujući “prozivkom” koja jedinica prva ide na teren.

Bolja atmosfera u kolektivu

Treća devojka koju smo zatekli u smeni, Bobana Šekularac već je, moglo bi se reći, veteran u vatrogasnoj službi, kojoj se pridružila 2004. godine. I ona je dete vatrogasca i kaže kako se otac nije protivio njenom izboru profesije, već je, naprotiv, apsolutno podržao u odluci da nastavi njegovim stopama, kao i većina porodice. Nikad se, kaže, nije pokajala zbog poziva kojem je drugo ime humanost.

Na pitanje nalazi li mane u svom poslu, govori kako joj je jedino žao što se više ne ulaže u tehnologiju i osavremenjivanje vatrogasne službe, jer bi tako sve bilo efikasnije, lakše i jednostavnije. Ipak, tehniku često zameni zajedništvo, iskustvo i kolegijalna solidarnost. A toga, kaže Bobana, njima ne nedostaje, ni službeno, ni privatno.

“One su se pokazale izuzetnim – znaju da umire i uteše sugrađane koji se javljaju u panici i strahu kad je požar ili neke druge nesreće. Sposobne da dobiju dragocene informacije gde treba intervenisati, smirenije su i preciznije u saznavanju važnih detalja u vezi spašavanja”, naglašava Rade Milošević, načelnik Uprave za vanredne situacije Beograda, pod čijom je nadležnosti Vatrogasna brigade Beograda.

Dodaje da svojim vedrim duhom koleginice iz vatrogasne službe “poboljšavaju atmosferu u kolektivu”.

Prema njegovim rečima, iako Komadno-operativni centar nije po broju ljudi i tehnici u ravnopravnom odnosu sa sličnim službama u svetu, mnogo toga se nadoknadi efikasnošću i operativnošću, zahvaljujući dobroj organizaciji i posvećenosti zaposlenih onome što rade.

A da bi za vatrogasce, njihovu opremu, modernizaciju tehnike i plate mogao biti koji dinar više u gradskom i državnom budžetu, to niko nema dilemu. Kao što nemaju dilemu ni da li skočiti u vatru ili vodu kad zatreba spasavati ljudske živote i imovinu.

Izvor: Al Jazeera