Zašto srbijanska ministrica pravde posjećuje ratnog zločinca

„Međunarodni sud pravde u Hagu presudio je da Srbija nije odgovorna za genocid u Bosni i Hercegovini, ali da jeste kriva što nije sprečila masakr Muslimana u Srebrenici u julu 1995. godine. Iako naša zemlja nije dužna da plati odštetu”, piše potom Blic, BiH će ipak imati pravo na „zadovoljenje”. „Prema mišljenju Suda, Srbija treba da pruži ‘simboličku kompenzaciju’ i, pre svega, uspostavi punu saradnju sa Haškim tribunalom i izruči optužene, a naročito Ratka Mladića”. Ovako je stajalo u prvom abzacu teksta u listu Blic 27. februara 2007. fodine, sa nadnaslovom – Međunarodni sud pravde u Hagu odbacio tužbu BiH za genocid i (slavodobitnim) naslovom – Srbija neće plaćati odštetu.

Koliko juče da je bilo, iako je minula čitava decenija. Blic beleži i izjavu tromog i kiselog Vojislava Koštunice (tada premijera srpskog) da je „rasvetljavanje svih ratnih zločina i sankcionisanje njihovih počinilaca jedini put ka neophodnom pomirenju na prostoru bivše Jugoslavije…”, a predsednik zemlje koja sve obaveze redovno prihvata i uglavnom se oglušuje o njih, Boris Tadić izjavio je (kao da je odnekud prepisao) da je „zahtev za momentalno ispunjenje saradnje sa Hagom posebno važan za budućnost zemlje”. Nije valjda?!

O „simboličkoj kompenzaciji” govorio je Tibor Varadi, doktor pravnih nauka sa Harvarda. Moram da ga citiram: „To nije (šteta! – p.a.) novčana nadoknada, a ni minimalna, ili dogovorena. To može biti izgradnja verskih hramova u znak pomirenja…”

Divno, pomislih, neka Srbi izgrade hiljadu i nešto više džamija koje su porušili, a Bošnjaci i Hrvati deset puta manje porušenih crkava.

Varadijeva izjava me je podsetila na ideju jedne veoma situirane gospođe beogradske koja je svojevremeno kao pripadnica Građanskog saveza (dok je ovo nešto valjalo) predlagala da ona i druge aktivistkinje idu u Sarajevo i nose civare prilikom obnove Vijećnice.

Aleksandar Popov, kopredsednik Igmanske inicijative tada je rekao da je presuda loša za normalizaciju odnosa u regionu i da Srbija „neće izvući nikakvu pouku”, bogami i da ona (presuda) u Srbiji „neće proizvesti ‘otrežnjenje’, odnosno priznanje da se genocid desio i da su zličini počinjeni u naše ime”.

Genocida (ni)je bilo

Bošnjački lideri nisu krili razočarenje presudom Međunarodnog suda pravde, pisale su koncem februara 2007. patriotske Večernje novosti, koje su primetile da je rukovodstvo u Sarajevu „pokazalo preduzimljivost”, i da „pokušava da novonastalu situaciju iskoriste kao povod za promenu unutrašnjeg uređenja, odnosno ukudanje (genocidne tvorevine – p.a.) Republike Srpske, izmenom Dejtonskog sporazuma.”

List istog dana navodi da političari Republike Srpske nisu komentarisali presudu Međunarodnog suda i da se takav potez tumači kao potreba „smirivanje loptice”. Srpska štampa tih dana je naglašavala da se genocid u Srebrenici ne može pripisati Saveznoj Republici Jugoslaviji, jer ga nisu počinili njeni organi, da iz izveštaja tadašnjeg generalnog sekretara Ujedinjenih nacija „proizilazi da počinioci genocida nisu bili pod (obratite pažnju!) pod efikasnom kontrole vlasti, da u julu 1995. i politički organi RS, niti Vojska RS nisu se mogli smatrati pripadnicima Vojske Jugoslavije, niti predstavnicima organa SRJ”.

„Nema dokaza”, navodi Glas javnosti sutkinju Rozalin Higins, koja čak tvrdi da „nema dokaza ni da je streljanje zarobljenih Bošnjaka koji su počinili pripadnici paravojne jedinice ‘Škorpioni’ učinjeno po naređenju zvaničnog Beograda”. 

Deset godine kasnije srpska ministarka pravde Nela Kuburović našla se u Hagu na ceremoniji zatvaranja Haškog tribunala i kao ministrica zemlje koja nije imala bilo kakve veze sa pokoljem u Bosni i Hercegovini svoj boravak u jedno vreme „glavnom gradu” (gde su robijali njeni prvaci) iskoristila da poseti ratnog zločinca Ratka Mladića, bivšeg glavnokomandujućeg snagama bosanskih Srba. 

Ministarka je državnoj TV rekla da su Mladića dva dana pre nje posetili i lekari iz Srbije i da će se na osnovu njihovog izveštaja uputiti dopis Mehanizmu (koji nastavlja posao Tribunala) da se Mladiću odobri privremeno puštanje na slobodu i lečenje u Srbiji.

Tribunal je, da podsetim, 22. novembra ove (2017) godine Mladića prvostepenom presudom osudio na doživotni zatvor zbog zločina u BiH, još ga čeka (potvrda) drugostepeni postupak pred Mehanizmom po žalbi koju je najavila njegova odbrana.

Odriču li se Mladića Anton i Mato?

Zašto je ministarka zemlje koja navodno nije stajala iza Mladića i Radovana Karadžića, ali i njihovih klanica u Bosni i Hercegovini, imala potrebu da poseti „generala”nije teško odgonetnuti.

Zar ne bi bilo logičnije da su Ratka Mladića u Hagu posetili recimo Mato Jozić, inženjer mašinstva i ministar pravde Federacije BiH, ili pak ministar iz „rukavca” (Republike Srpske) Anton Kasipović. Bila bi to prava zgoda da mu kažu da za ono što je radio po Bosni (bogami i šire) teško može da se odmeri kazna i da je predložena robija ništa prema njegovom ratnom saldu. 

Siguran sam da pomenuta dvojica ne žele susret sa monstruoznim „generalom”. Banjalučki pravnik i dugogodišnji novinar Kasipović jer se uhlebio u kabinetu Željke Cvijanović (čitaj: Milorada Dodika) i istrčavanje ministarke iz matice mu je više nego dobro pokriće. Ovaj federalni (Jozić) teško bi mogao da su sučeli sa masovnim ubicom, iako bi, gledano prema ingerencijama, i on trebalo da ga udostoji i sruči mu u lice sve ono što mu inače poručuju Bošnjaci.

U prilog bosanskohercegovačkoj administrativnoj i svakoj drugoj zavrzlami valja dodati da su oba navedena ministra pravde, RS i FBiH – Hrvati i da Mladić zasigurno ne bi želeo da vidi.

Iz tog vremena pod tepih je gurnuta i navodna nagodba tužiteljice Karle del Ponte sa Beogradom. Naime, glavni tužilac u procesu protiv Slobodana Miloševića pred Tribunalom, ser Džefri Najs potvrdio je za zagrebački Jutarnji list da je Del Ponte s Beogradom „dogovorila prikrivanje dokaza o umešanosti Jugoslavije u ratove u Hrvatskoj i BiH”.

Bivši ambasador u Holandiji i glavni zastupnik Srbije pred Međunarodnim sudom, Radoslav Stojanović Najsove tvrdnje ocenio je kao „potpuno smešne” i ustvrdio da se njegova izjava „uklapa u pokušaj nekih američkih medija, pre svih Njujork tajmsa, da ospore presudu Međunarodnog suda i da su u sklopu rešenja kosovskog pitanja i pritiska na Srbiju”.

Neka bude rečeno i da je Najs u prilog svojoj tvrdnji naveo da je Del Ponte sa tadašnjim ministrom spoljnih poslova SCG, Goranom Svilanovićem postigla sporazum da jedan deo paketa (iz arhiva Vrhovnog saveta odbrane – p.a.) dobije mere zaštite pred sudom, da je dogovor napravila bez saglasnosti sa Najsom koji je rekao da  ne zna koji su bili njeni motivi.

Srbija ‘brine’ o svom ‘heroju’

Nepuna dva meseca pre presude (početkom oktobra) Vlada Srbije je dala garancije za Mladićevo puštanje na privremenu slobodu – radi lečenja. Nije joj (im) udovoljeno. Jednog dana, kada maske padnu, obznaniće se da Srbija svojom „brigom” zapravo primenjuje eskapizam, beži u imaginarni svet. Jer kako drukčije tumačiti da se javnosti uporno usmerava pažnju na navodnu zabranu korišćenja aparata za dijagnostiku (EKG, skener…) srpskim lekarima (kardiohirurgu Veliboru Ristiću i neuropsihijatrici Gorici Đokić), nego Mladićevom zdravstvenom stanju.  

Da bi se zamaglilo da je nekoliko srpskih vlada skrivalo/čuvalo Ratka Mladića 12 godina, javnosti se servira da „naši” lekari u sobu u kojoj su vizitali generala nisu mogli da unesu – ništa osim olovke i papira… Krivica je svaljena na Tribunal i to najbolje prolazi u javnosti.

Ministarka je kazala da je sa Mladićem (nije rekla da je bilo ugodno) razgovarala više od jednog sata. Sve se na kraju svelo na pozu; lekari su ga pregledali, uslediće zahtev za puštanje na privremenu slobodu radi lečenja…

„Mehanizam” će sve to da baci u koš.

Ako je već dobila bingo oslobađanjem od višedecenijskog plaćanja ratne štete Hrvatskoj i BiH, Srbija bi trebalo da se mane tutorstva nad „svojom zapadnom pokrajinom”. Ministarka i njena vlada samo su obmanuli srpski puk, ubeđujući ga da je pokušano sve. Ako Kuburovićeva (i ekipa) zbog ovog gafa i iskamče neki poen (glas) ni to neće biti večno.

Večne ostaju jedino „herojeve” žrtve!     

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera