Oglasi

Zašto je za Njemačku (ne)važno ko je naslijedio Angelu Merkel

Izbor Annegret Kramp-Karrenbauer za predsjednicu CDU predstavlja pobjedu struje naklonjene njemačkoj kancelarki.
Angela Merkel se povukla sa čela CDU-aEPA

Angela Merkel je ponovo pobedila. I to svoje najljuće muške rivale. Pobedila, a da čak prvi put od 2000. godine nije ni bila na glasačkom listiću za izbor šefa Hrišćansko-demokratske unije (CDU). No, ipak je pobedila. Ali neće se svi saglasiti oko toga da li sve njene pobede i uspesi predstavljaju pobede i uspehe za Nemce i Nemačku. Ono što je, pak, očigledno jeste to da su se Nemačka ali i CDU poprilično promenili za njenog vakta.

Izbor za Merkelinog naslednika na čelu CDU prošle sedmice, bez svake sumnje, predstavljao je bitku između dve CDU – jedne, koja je liberalnija po pitanju vrednosti a ekonomski „socijaldemokratskija“, i druge, koja je po pitanju vrednosti konzervativnija a ekonomski liberalnija. I sasvim je jasno da „prvoj CDU“ pripada Merkel, njena naslednica na čelu CDU Annegret Kramp-Karrenbauer, kao i većina stranačkih funkcionera. „Drugoj CDU“ pripadaju, ne samo dva neuspešna kandidata za šefa stranke Friedrich Merz i Jens Spahn, već i pola stranke, uključujući i Merkelinog dugogodišnjeg saradnika i takmaca Wolfganga Schaeublea.

Zapravo moglo bi se reći da je uspehom da delom osigura kontinuitet svoje politike izborom Kramp-Karrenbauer kancelarka nadigrala unutarstranačke osvetnike, koji su međusobno povezani i politikom se bave mnogo pre nje. Štaviše, dok su sadašnji njeni takmaci uveliko gradili svoje „muške saveze“ i put unutar CDU, Merkel je još bila nepoznata naučnica u Istočnoj Nemačkoj, daleko od politike i bilo kakve političke moći. A cela ta priča liči na pravi politički triler.

Merkel je još istraživala fizičku hemiju na institutu u istočnom Berlinu, dok se na noćnom letu iz Caracasa u Santtiago de Chile sredinom 1979. formirala neoficijelna interesna grupa tadašnjih 12 članova podmlatka CDU. Ova grupa je vremenom rasla, a njeni članovi  – isključivo beli muškarci iz Zapadne Nemačke i uglavnom katolici – držali su se nepisanog pravila da se jedni protiv drugih politički ne takmiče, niti sapliću. A svoj dogovor su, po mestu dogovora, nazvali Andenpakt, to jest Andski pakt.

Konzervativni kružoak

U vreme vlasti Helmuta Kohla i njegove desne ruke Schaeublea ovaj konzervativni kružok je krčio put do vrha stranke. I kada je većina njih stigla do samog partijskog vrha, putevi su im se ukrstili sa tada pejorativno nazivanom „Kohlovom devojčicom“. Ali, ona nije znala za njihov „muški savez“. Čak i kada je 2000. godine došla na čelo CDU nije znala za ovu interesnu grupu kojoj su pripadali, između ostalih, bivši i sadašnji premijer Hesena Roland Koch i Volker Bouffier, potom bivši premijer Severne Rajne Vestfalije a kasnije i predsednik Nemačke Christian Wulff, bivši premijer Baden Virtemberga a sada evropski komesar za budžet Guenther Oettinger, bivši premijer Sara Peter Mueller, bivši ministar rada Franz Josef Kung, dugogodišnji šef spoljnopolitičkog odbora Evropskog parlamenta Elmar Brok, ali i nekadašnji šef poslaničke grupe CDU u Bundestagu Friedrich Merz.

Da, upravo Merz kojem je prošle sedmice za koju desetinu glasova umakla fotelja šefa stranke. Kada je Merkel došla na čelo CDU, sprva nije videla opasnost u Merzu pa je tako on bio prvi čovek CDU u Bundestagu. Međutim, kada 2002. nije uspela da ubedi svoje muške kolege u vrhu CDU da ona bude kandidat za kancelara, Merkel je bila besna. Besna, ali odlučna da najpe pusti muškim konkurentima da se ugruvaju tako što neće uspeti da dovede CDU na vlast pa da ih potom ona pobedi unutar stranke.

Tako je i bilo. Nije poznato kada je tačno Merkel saznala za Andski pakt, ali zna se da je o njemu znala pre nego što je postojanje ove interesne grupe sredinom 2003. otkrio magazin Spiegel. Ona je tada već uveliko krenula u obračun sa „muškim savezom“. Merza je smenila, neke je gurnula na pozicije sa kojih ne mogu da joj naškode, pojedine je praktično naterala da se povuku iz vrha stranke i uglavnom odu u poslovne vode, a pojedine je postepeno pridobila na svoju stranu.

Istovremeno je još od 1998. vodila bitku sa Schaeubleom, znajući pritom da je takvog takmaca bolje imati blizu sebe nego ga gurnuti u zapećak odakle može da organizuje puč unutar stranke. Iako je sve uradila da on 2004. ne postane predsednik Nemačke, čim je došla na vlast, Schaeublea je postavila za ministra unutrašnjih poslova da bi potom u njenoj drugoj i trećoj vladi on bio ministar finansija. Njihov odnos nikad nije bio tako lagodan i prijateljski, između ostalog, i zbog toga što Schaeuble nikad nije uspeo da svoj ogroman uticaj u nemačkoj politici kruniše mestom nemačkog kancelara.

Schaeuble u tajnosti krenuo sa Merzom

Ipak, on je nikad nije rušio pa čak i kada nisu bili saglasni po pitanju finansijskog spasavanja Grčke ili migrantske krize. Ove godine se to promenilo. Schaeuble je u tajnosti krenuo sa Merzom da priprema puč. Plan je bio da na kongresu CDU Merz bude protivkandidat Merkel i da je svrgne sa partijske vlasti. Da ironija bude veća, protiv Merkel su puč pripremala dva muškarca koji su joj 2000. prvi čestitali na izboru za šeficu CDU, doduše uvereni da će ona biti tek „privremeno rešenje“.

Baš kao u pravom političkom trileru, Merkel je sve saznala i neočekivano najavila svoje povlačenje, sprečivši pučiste da je smene i davši sebi šansu da utiče na izbor svog naslednika. A da je Kramp-Karrenbauer njen izbor, bilo je jasno još početkom ove godine. Merkel se več pripremala za „postmerkelovsku eru“ tako što je za naslednicu pripremala političarku koja, s jedne strane, može u dobrom delu da nastavi njenu politiku, a sa druge strane, po nekim pitanjima kao što su gej brakovi, abortus ili migranti konzervativnija je od nje te ima šansu da se dopadne i konzervativnijem krilu stranke, ali i birača.

I prvi potez Kramp-Karrenbauer – da za generalnog sekretara izabere veoma konzervativnog dosadašnjeg šefa demohrišćanske omladine – ukazuje na to da nova šefica nastoji da pomiri dve suprotstavljene struje u stranci. Ali, i da sledi Merkelin politički stil da pojedine protivnike drži blizu sebe.

U svakom slučaju, nakon osamnaest i po godina na čelu CDU, može se reći da je Merkel poprilično promenila ovu stranku, ali i celu Nemačku. Koliko se CDU promenila od 2000. najbolje svedoči to kako je izgledao partijski kongres tada a kako sada. Tada je poslednji govor, uoči glasanja za Merkel, držao bivši premijer Baden Virtemberga Hans Filbinger, koji se još 1978. povukao sa te funkcije kada je otkrivena njegova nacistička prošlost i to da je kao mornarički pravnik slao dezertere u smrt. U svom govoru Filbinger je osuđivao prihvatanje istopolnih partnerstava, zalagao se za ukidanje abortusa i pozivao na ukidanje „istorijskih klišea“ u udžbenicima koji se, kako je rekao, suviše bave Trećim Rajhom. Tada Filbingeru niko nije zviždao. Naprotiv, dobio je aplauz. A potom je izabrana Merkel.

Roditeljski dodatak, pravo na mjestu u vrtiću

Osamneast i po godina kasnije, ovakvi govori su nezamislivi na kongresu CDU. Politika prema ženama i porodicama se zasniva na roditeljskom dodatku i zagarantovanom pravu na mesto u vrtiću. Jedan od kandidata za šefa CDU je deklarisani homosekualac a demohrišćanska kancelarka je omogućila uvođenje gej brakova, iako nije lično glasala za njih. Nekad je bilo nezamislivo da će neki demohrišćanski kancelar uvesti u Nemačkoj minimalnu zaradu, ukinuti obavezni vojni rok, krenuti u ukidanje nuklearnih elektrana, pokrenuti programe za održavanje socijalnog mira, ili reći da „islam pripada Nemačkoj“.

Iako je u mnogome doprinela modernizaciji, Merkelin oprezni pragamtizam i nespremnost da krene u ozbiljnije ekonomske reforme, ali i dirne u probleme nemačkog krupnog biznisa, imali su i negativne posledice.

Oklevanje za dublje evropske integracije odložilo je reformu evrozone i time delom uticalo na sadašnju razjedinjenost u EU. To što je nemačkom finansijskom sektoru obezbedila u krizi spasilački paket od 30 milijardi evra a da ga nije naterala na reforme za posledicu ima to da je bankarski sistem i dalje klimav i pun problema. Ni nemačka automobilska industrija nije uhvatila korak sa vremenom pa tek sada kreće u ozbiljnija ulaganja u električne automobile, kaskajući za američkim i kineskim konkurentima. Za to je delom odgovorna i vlada, koja nije htela na vreme da prekine subvencionisanje dizel goriva da bi posle izbijanja afere sa prevarama na dizel vozilima bila prinuđena da brani ovu najvažniju granu nemačke industrije. Slična je situacija i u energetskom sektoru gde se odustalo od nuklearki a nije nađeno rešenje koje neće uticati na povećanje cene struje i povećanje uvoza ruskog gasa.

Šta se krije iza ekonomskog uspjeha

Politika ustezanja od potrošnje je, pak, uticala i da nemačka mreža puteva, mostova i pruga nije na vreme obnovljena. Ta politika štednje u kombinaciji sa liberalnim stavom prema krupnom kapitalu, ali i reformom tržišta rada i socijalnih davanja, koje su sproveli Merkelini prethodnici, dovela je do aktuelnog nemačkog ekonomskog uspeha koji ispod površine krije brojne probleme. Iako je stopa nezaposlenosti u Nemačkoj na istorijskom minimumu, realnost je da statistika medju nezaposlene ne račune one koji su makar jedan dan radili u određenom mesecu, ali ni one koji su, na primer, bili bolesni kada im je bio zakazan termin da se prijave na Birou za zapošljavanje.

Iza nemačkog ekonomskog uspeha krije se zapravo činjenica da plate u Nemačkoj stagniraju a standard većine ljudi stagnira ili čak pada u odnosu na nivo pre 25 godina. Iza visine bruto društvenog proizvoda krije se činjenica da se nemačka srednja klasa topi i prestaje da bude kohezivni element društva, budući da je jaz između bogatih i siromašnih rekordan čak i na evropskom nivou. Iza brojki o rekordnom izvozu krije se činjenica da se u Nemačkoj uvećava broj onih koji rade za veoma niske zarade, a da je prekarizacija radnih mesta se proširila svuda sem u državni sektor.

Upravo ovo urušavanje nemačkog posleratnog modela zasnovanog na jakog socijalnoj državi, jakoj srednjoj klasi i stabilnim radnim mestima sa punim radnim vremenom, utiče na političke zemljotrese koje stvara topljenje popularnosti velikih stranaka, a rast populista. Sve veća ekonomska nejednakost upravo je najveći poraz koji su Nemci doživeli protekle dve decenije. Za to nije samo zaslužna Merkel, ali njeni naslednici će morati da se nose sa tim. I zbog toga se čini da je nevažno ko će naslediti Angelu Merkel. Taj problem ih čeka, koliko god se bavili više odnosima unutar stranke nego ovom socijalnom bombom čiji mehanizam polako otkucava.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.