Zašto je Vučiću draži Niš nego New York

“Nisam hteo da idem u Ujedinjene nacije, jer bih tamo morao da imam razgovore i sa albanskim, i evropskim, i svetskim predstavnicima, a ne znam šta bih govorio.” Ovako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić građanima i široj javnosti objasnio zašto krajem septembra nije putovao u Njujork, na sednicu Saveta bezbednosti UN-a, iako je to bila dobra prilika da, radikalsko-naprednjački rečeno, vrati Kosovo u okrilje Srbije. Neverovatno da ovo izjavi neko sa ovakvog mesta. Da li to znači da predsedniku jedne zemlje, koja je uistinu u velikim problemima, oni (zemlja i problemi) i nisu toliko važni i da ih on, s tog mesta, prepušta “zonskim” igračima? Tako nekako…

Vučić se, gedžovanski rečeno, pogubio. Ili je, kao nedavno u Mitrovici, odlučio da kaže, prizna, da je vuk samo dlaku promenio. Još od početka vladavine ovog narcisoidnog političara javnost se sučelila oko dve škole mišljenja. Jedna je, s obzirom na nove okolnosti (odvojio se od Srpske radikalne stranke i Vojislava Šešelja, postao poslovođa na srpskom baustelle…), verovala da je revidirao, preobratio se i okrenuo leđa jednoj već sahranjenoj politici i njenom glavnom ideologu; dok je druga, ne odbijajući potpuno njegovu metamorfozu, ipak držala da je temelj Vučićeve politike ono čime je isplivao na javnu scenu ostala netaknuta. Najbolji primer je govor u Mitrovici 9. septembra, kada je, ne trepnuvši, izjavio da je Slobodan Milošević bio “veliki srpski lider i da su mu namere svakako bile najbolje…”

I u Brisel, i na Grenland

“Ja želim suštinski napredak. Ako ste spremni, doleteću istog časa u Brisel ili na Grenland”, izjavio je Vučić na konferenciji za novinare u Nišu, još dok su se njegovi dubleri – premijerka Ana Brnabić i ministar inostranih poslova Ivica Dačić – za njega trudili da iskamče makar metar Kosova. On, veli, ne želi da sluša iste priče, misleći, verujem, na iste priče na Ist Riveru (zgrada UN-a), one koje nam (uz veliku novčanu pomoć) šalju moćnici sa Zapada – da je Kosovo, ovo današnje, nezavisno – završena priča.

Za kakav je Vučić suštinski napredak? Da ne misli, možda, da će onih stotinu i kusur zemalja (gde je i deset onih koje danas o svemu u svetu odlučuju) da ponište svoju već bajatu odluku o priznanju kosovske nezavisnosti. “Ako ste spremni, doleteću istog časa u Brisel ili na Grenland?” Kome se šalje ovakvo pitanje s najviše srpske skemlije? Čelnicima Evropske unije, predsedniku Sjedinjenih Američkih Država, s kojim su se srpski čelnici samo rukovali toliko put? Pitanje je, naravno, odaslano u vetar, namenjeno jedino domaćoj publici, koja do neverovatno velikog procenta prosuđuje i pamti koliko i sitna perad što nam daje jaja i meso, između dva kljucanja.

Predsednik Srbije se skriva iza naoko velike ambicije i energije, silovitosti i značaja takođe, a njegovi fantazmi, potpomognuti nemerljivim egocentrizmom, na površinu izbacuju anksioznost i neubedljive rezultate, svedene na obećanja: da će da poništi sve briselske sporazume sa kosovskim Albancima, obračunati se sa kriminalom i korupcijom, preispitati desetine spornih privatizacija, izgraditi naselja u kojima će kvadrat stambenog prostora koštati samo 380 evra… U svojoj avliji je goropadni “državnik”, a u svetu skrušeni poslušnik, koji samo obećava i traži prolongiranje rokova.

Pupovca niko ne sm(ij)e da bije

“Lepše mi je u Nišu, nego u Njujorku, u Njujork idem ako nešto mogu da rešim, a znao sam da to ne mogu.” To kaže pred “nahvatanim” Nišlijama, gde misli da “nešto” može da reši. U sedište Svetske organizacije ne bi. jer tamo nije kadar da nahvata ni šačicu “vernika”. Ako si već znao da u velikom američkom gradu mništa ne možeš da rešiš, čemu onda slanje vokalnog soliste Ivice Dačića i poslušne Ane Brnabić? I onda Nišlijama i srpskoj javnosti kaže(š): “Imao sam poverenja i u premijerkum i ministra spoljnih poslova.” O kakvom poverenju je reč? O tome da će kazati ono što si im prikričio pred polazak, što je vetar odmah oduvao, sve do Bruklinskog mosta. I otkud zadvoljstvo “nastupom” delegacije Srbije na zasedanju Generalne skupštine UN-a i u čemu se ogleda “dobro obavljen posao”? Da Kosovo nije vraćeno Srbiji?

Umesto da prizna da je teritorija Kosova zauvek izgubljena i da nije smeo pred svetske moćnike u Njujork, jer nije ispunio ništa od obećanog im, Vučić se bavi napadom na Milorada Pupovca. I pored toga što ga zastupnik Samostalne demokratske srpske stranke u Hrvatskom saboru zanima tek da malo srbuje kontra Hrvata. Vučić samo koristi priliku da kaže kako nije rad da “doliva ulje na vatru loših odnosa Srba i Hrvata”, iako je tu vatru decenijama rasplamsavao dolivanjem ulja po potrebi, što i danas rado čini. Napad na Pupovca i njegovog saradnika u centru Zagreba za svaku je osudu, ali nije za dnevnopolitička namirivanja. Umesto da smiruje, Vučić ovim povodom ističe da su emocije “uvek uzavrele kada se govori o odnosima Srba i Hrvata” i da je njegova poruka pomiriteljska. To poručuje neko ko je i dalje nameren da Hrvatskoj državi oduzme deo njene teritorije zarad stvaranja “velike Srbije”…

I premijerka Ana Brnabić ne prestaje da se obraća biračima. Sad su joj “grbavi” Ostrvljani, Velika Britanija, koji, kao predsedavajući Savetom bezbednosti UN-a, ne stavljaju pitanje Kosova na dnevni red, i stoga poručuje da “Srbija neće odustati od rasprave o Kosovu na svaka tri meseca u Savetu bezbednosti”. O tome je kanda direktno komunicirala sa britanskim vlastima i poručila srpskoj javnosti da, i pored toga što su Britanci izašli iz Evropske unije, Srbija – ona i njen šef – neće odustati od umanjenja značaja problema Balkana pred Svetskom organizacijom. Premijerka je priznala da uloga UN-a u rešavanju kosovskog problema “nije prevelika”, ali je zato, veli ,”pažljivo pratila [Donald Trump, predsednik SAD-a] Trampovu konferenciju za novinare” i izvukla zaključak “da SAD ne žele da drže lekcije drugim narodima, već da budu neko ko želi da pomogne i budu medijator između dve strane”.

‘Srpska suza nema roditelje’

Dok srpski čelnici prebrojavaju rukovanja sa amričkim predsednikom, kosovske vlasti po treći put na sever Kosova šalju pripadnike specijalnih snaga ROSU. To je Vučić okarakterisao kao “neprimereni način ugrožavanja mira” i pokušaj da od Srbije dobiju odgovor “kojim bi, zajedno sa jednim delom međunarodne zajednice, nastavile satanizaciju naše zemlje”. Išao je i na emocije, rekavši da “srpska suza nema roditelje, da mora sama da brine o sebi, da naš narod nema na koga da se osloni osim na sebe i na srpsku državu”. Zaboravio je sebe, kao potporni stub.

“Reakcija Evropske unije je takva da je rađe ne bih komentarisao. Pozivaju sve strane na uzdržanost. Moje pitanje za EU je – od čega da se uzdržimo? Recite nam, gospodo iz Brisela, od čega da se uzdržimo? Ili vi da se uzdržite makar od licemerja, ako možete”, junači se Vučić. Marketingu valja dodati i naređenje da Vojska Srbije bude u najvišem stepenu borbene gotovosti i da će se Srbija, “kao suverena država”, ponašati u skladu sa svojim interesima, iako se radi o vojsci koju bi porazilo i lovačko društvo iz Nikšića.

Čovek koji je zagrebačkom Globusu letos rekao da “svi Srbi znaju da su izgubili Kosovo”, ali i da će učiniti sve što je u njegovoj moći da vrati šta se može, pa da to na kraju ne ispadne kao potpuni poraz ili potpuni gubitak. Autor teksta u zagrebačkom tjedniku (Darko Hudelist) navodi da se Vučić drži koncepta da će pokušati “odbraniti” sever Kosova, odnosno ocenjuje da je “sever Kosova njegova poslednja crta odbrane”. Pojednostavljeno – da, priznaćemo Kosovo, ali bez čina eksplicitnog međunarodno-pravnog priznanja, i zauzvrat “istrgovati” sever Kosova. Nećemo Albancima dati baš sve, nešto ćemo ipak uspeti zadržati i za sebe – procenjuje Hudelist Vučićeve nakane.

Nema kafe s Albancima

Umesto da kukumavči, kosovski predsednik Hašim Tači se “prošetao” i “provozao” jezerom Gazivode. Obraćajući se novinarima, Tači je rekao da je imao posebne emocije “obilazeći ovaj deo Kosova. I danas, sa ovog lepog mesta, i snažnog energetskog i poljoprivrednog kapaciteta Republike Kosovo, šaljem najbolju poruku za sve građane Kosova, da radimo zajedno za novo evropsko Kosovo, Kosovo u NATO-u i EU. Kosovo je jedno, multietničko, nezavisno i suvereno. Razgovori koji će se odviti u narednim danima i mesecima u Briselu biće za mir, stabilnost i međusobno priznanje… Sreo sam se sa nekim lokalnim Srbima, sa kojima sam, u prijateljskom i srdačnom razgovoru, popio kafu. Ja služim svim građanima Kosova”, kazao je Tači. Sledi li Vučićeva kafa sa Albancima? Ne!

Kao onaj grčki, i srpski narcis (grč. Nárkissos, lepi mladić koji se zaljubio u svoj lik i, ogledajući se u jezeru, pao i utopio se), mogao bi da se pogleda u jezeru kod sela Gazivode. Neka se ne utopi, ali neka vidi da Ibar ima najbolje namere – navodnjavanje kosovske nizije, snabdevanje Prištine pijaćom vodom i da, s manjom hidricentralom, daje ovom kraju (Tutinu u Sandžaku i Zubinom Potoku na severu Kosova) električnu energiju. Ako se Srbi i Albanci ne dogovore oko ovog prirodnog dobra, možda se Ibar predomisli i ode u neki drugi sliv, recimo reke Morače, o čemu je ovih dana sanjao beogradski pesnik Ibrahim Hadžić, rodom iz Rožaja.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera