Oglasi

Zašto je 'Ne da(vi)mo Beograd' važniji od 'Otpora'

Za razliku pokreta Otpor, NDB je uspio da se prilagodi trendu u društvenim pokretima.
NDB je uzeo opresivni čin vlasti samo kao neposredni povod za omasovljavanje pokretaAl Jazeera

Trend koji je paralelno u teoriji i praksi društvenih pokreta nastupio od kraja šezdesetih, polako je iza sebe ostavio „tradicionalne“ linije političkih podela ili im je makar, pridružio još neke linije društvene i političke konfrontacije.

Ne samo kada su u pitanju pokreti – već i partije, članstvo ili učešće na ovoj ili onoj političkoj strani prestalo je biti prevashodno određeno socijalnom klasom. Članstva u političkim partijama ili „odanost“ glasača na izborima postali su fluidni i niko više nije mogao računati na većinsku podršku među radništvom samo zato što se naziva socijalističkom, komunističkom ili socijaldemokratskom partijom.

Slično je i sa društvenim pokretima, koji su od prevashodno radničkih, postali heterogene skupine mobilisane oko pitanja koja se mogu ticati čitavog spektra problema: od socijalnih i ekonomskih, do identitetskih, urbanističkih, ljudsko – pravaških ili onih koji se tiču održivog razvoja, zaštite životne sredine ili prava životinja.

Neki od njih postali su vrlo uskogrudni, poput onih koje nazivamo „Not in my neighborhood“ odnosno „Ne u mom komšiluku“. Neki drugi su na talasu anti – kolonijalne borbe počeli mobilisati ljude uz pomoć čitavog seta identitetskih pitanja – od težnji ka osamostaljenju ili autonomiji, do borbe protiv diskriminacije na osnovu etničke, nacionalne ili religijske pripadnosti ili seksualnog opredeljenja. Ostali pokreti bavili su se „svenarodnim“ mobilizacijama protiv diktatora, autoritarnih lidera ili korumpiranih vlada.

Ovaj zaokret od gotovo isključivo radničkih pokreta ka pluralističkijoj sceni aktera koji se mobilišu oko različitih pitanja, ipak ne možemo pripisati objektivnom nestanku socijalnih klasa. Društveni pokreti ostali su po pravilu, oni koji bi trebalo da deluju u ime marginalizovanih, obespravljenih i nemoćnih. Baš kao što je kritička teorija načelno govoreći, misao iz anti – hegemonističke perspektive, tako su i društveni pokreti morali ostati akteri koji deluju u ime istih onih iz čije perspektive „misli“ kritička teorija.

Društveni pokreti bi, uprkos promeni u načinu mobilizacije i heterogenizaciji koja u mnogim slučajevima nadilazi podelu na socijalne klase, morali ostati oni koji pomažu rasvetljavanju društvenih kontingencija i time, osvešćivanju aktera koji svojim delovanjem reprodukuju strukture čijoj su moći izloženi i potčinjeni. Neki pokreti su ovu ulogu u društvu zadržali, poput pokreta „Ne da(vi)mo Beograd“, a neki su je zloupotrebili i obesmislili, poput „Otpora“.

O Otporu

Najpre, kratko o „Otporu“. Mobilizacija koja je izvukla studente na ulice 1996/7 godine bila je „okinuta“ izbornom krađom. Izbore je zapravo dobila Srpska radikalna stranka, a Milošević je uspeo da ostane na vlasti i pored devastirajuće politike koju je vodio kako unutra, tako i spolja. Ono što danas zovemo „Drugom Srbijom“ dobilo je svoju formu sa tim protestima. „Otpor“ je međutim, lažirao svoje ime. Naime, konceptualizujući socijalni bunt, možemo ono što negira zvati neposlušnošću, a ono što negira i kreira istovremeno – otporom.

U slučaju pokreta iz kasnih devedesetih u Srbiji, jasno je da se radilo isključivo o negiranju - odnosno konfrontaciji sa Miloševićem i njegovim načinom vladavine. Ispostavilo se tako, da su „Otporaši“ dobijali batine od policije, bili hapšeni i ućutkivani jer je Milošević hteo vlast a ne zbog toga što se čitava struktura osetila ugroženom pred naletom jedne nove kreacije. Razlog ovome je što „Otpor“ nije ni dovodio u pitanje samu strukturu, već opresiju i manipulacije kojima se ona služila.

Ova distinkcija jasna je,opet, iz dva različita gledišta na to šta je uloga društvenog pokreta. Sa jedne strane, tu je habermasovska tradicija prema kojoj je represija legitimno sredstvo svake vlasti i ona ne treba biti osporena sve dok ne preraste u opresiju – koja se može definisati kao prekomerna a samim tim i nelegitimna upotreba sile zarad očuvanja statusa quo. Prema ovom tumačenju, oni nad kojima se vrši moć trebalo bi da reaguju tek kad represija preraste u opresiju.

Drugo stanovište, koje možemo pripisati Markuzeovom nasleđu, razloge za bunt pronalazi već na nivou represije jer je svest ljudi koja legitimiše represiju i suprotstavlja joj se tek kada preraste u opresiju – lažna. Uloga društvenog pokreta iz ovog ugla kritičke teorije, bila bi dakle reakcija na ono što se čulima čini legitimnom represijom, ali razumom viđeno predstavlja već svojevrsnu opresiju. U tom smislu, „Otpor“ jeste negirao Mološevića i zaista jeste postavio temelje njegovom kraju.

I onda dobijemo Vučića

Ipak, sama činjenica da je ovaj pokret bio kooptiran od strane opozicionih partija i brutalno iskorišćen za promenu vlasti ali ne i celokupnog političkog i ekonomskog kursa, govori u prilog tome koliko je on bio ograničenog dometa i nije ponudio ništa osim toga da umesto Miloševića, svega petnaestak godina kasnije, dobijemo Vučića.

Svestan toga koliko je kontekst u kom je delovao „Otpor“ bio drugačiji (a ovde mislim i na međunarodni i na unutrašnji kontekst), ovim ne želim diskreditovati sve one koji su u protestima učestvovali, ali ni samo vođstvo tog pokreta. Ono što želim je da ukažem na suštinski različitu funkciju koju je „Otpor“ imao u odnosu na funkciju pokreta „Ne da(vi)mo Beograd“.

Za razliku od svog prethodnika, NDB uspeo je da se prilagodi trendu u društvenim pokretima koji je opisan na početku, ali da istovremeno kroz fokus na jedno pitanje (projekat „Beograd na vodi“), pokrene čitav set dodatnih pitanja i otvori prostor za jednu diskurzivnu konfrontaciju sa temeljima strukture koja je na snazi. Ovaj pokret nije usmeren protiv Vučića ili Siniše Malog, on se bavi društvenim pitanjem koje je sticajem okolnosti, dobilo svoju personifikaciju u određenim kadrovima SNS-a. To pitanje koje se tiče prava na grad, zajedničkih prostora i gentrifikacije, opet – nije adresirano izolovano od ostatka elemenata celokuopnog sistema.

NDB izvan domašaja opozicije

Naprotiv, nedavno obeležavanje Dana oslobođenja Beograda i slavljenje jugoslovenskog i srpskog anti – fašističkog nasleđa, govori u prilog tome da su projekti poput „Beograda na vodi“ postali mogući samo u kontekstu magle koja „pada“ na svaku sferu društva: od medija i ekonomske politike, do istorijografije i kulture. Zato je pokret NDB ujedno uspeo da: privuče podršku širokog spektra ljudi, ukaže na manjak svesti o temeljima, tokovima i posledicama procesa koji se trenutno odvijaju, započne debatu oko pitanja koje vidi kao sindrom, pre nego li početak i kraj liste problema sa kojima se danas suočavamo. Pouke koje je očigledno izvukao iz slučaja svog prethodnika, odvele su NDB daleko izvan domašaja svih pokušaja opozicionih partija da ga se kooptira.

Čak je i današnji drugosrbijanski lider u pokušaju, zaštitnik građana Saša Janković, dobio baš onoliko prostora koliko i svi mi ostali, simpatizeri, podržavaoci i članovi pokreta. Njegova snaga je otud sazdana iz kapaciteta da transformiše paradigmu kroz otpor jednom od njegovih eksplicitnijih manifestacija kakav je projekat „Beograd na vodi“.

Njegov uspeh će isto tako, zavisiti od toga koliko uspešan bude bio u uveravanju što šireg broja ljudi da je široki front protiv logike oličene u „Beogradu na vodi“  i propratnim nus pojavama, zapravo borba protiv represije i opresije, istovremeno. Za razliku od „Otpora“ koji je počeo i završio svoju borbu usmeren isključivo na opresivne instrumente kojima se Milošević služio da bi ostao na vlasti, NDB je uzeo opresivni čin vlasti (rušenje u Savamaloj) samo kao neposredni povod za omasovljavanje pokreta - ali do sad ničim ne pokazuje da se želi baviti samo „nelegitimnom“ nadogradnjom represije.

Ovo je jasan signal spoznaje onoga što je ustanovio i Teri Iglton: ako je sistem postao manijakalan, onda je to zato sto je upao u stanje latentne depresije. (Eagleton, 2011:5).

Tako je „Ne da(vi)mo Beograd“ uspeo da kroz fokus na urbanističko pitanje i pitanje zaštite zajedničkih prostora kroz svoje akcije usmeri pažnju javnosti i na ostala pitanja koja združena, sačinjavaju mozaik elemenata karakterističnih za sistemske stubove na kojima (jedva) stoji današnja Srbija. Činjenica da je Vučić u jednoj izjavi rekao da je „očigledno da je protest usmeren protiv njega“ još bolje govori o tome koliko je NDB otišao daleko u pomeranju težišta sa „Otporove“ neposlušnosti fokusirane na ličnost, prema sistematskijem otporu. Vučić bi želeo drugim rečima, da je pokret koji deluje u Beogradu zapravo bezazlen i da je fokusiran na njega. Čak i kada je reč o sloganu „Beograd nije mali“, što je aluzija na prezime gradonačelnika, pitanje njegove smene koju pokret traži ni izbliza ne deluje kao njegov krajnji cilj, ali ni domet.

Na kraju, izgleda kao da se slogan iz kasnijih devedesetih „Beograd je svet“ obistinio u smislu da je eto i on, podlegao trendovima uspostavljenim u većini drugih evropskih i svetskih gradova kada je reč o napadu na zajedničke prostore, gentrifikaciji i dehumanizaciji gradova. Primeri poput Barselone, Madrida, Grenobla, Bolonje – a odnedavno i Beograda srećom, dokazuju da je mreža inicijativa i pokreta sposobna da otporom, a ne pukom negacijom, uzvrati udarac.  

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera 

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.