Oglasi

Zašto EU ne zanimaju protesti opozicije na Balkanu

Berlin i Brisel žmire na proteste u Srbiji, jer u opoziciji zasad ne vide nikoga ko može bolje od Aleksandra Vučića da radi na problemu koji njih najviše interesuje – Kosovu.
EU se ponaša kao Scarlett O’Hara u filmu 'Prohujalo s vihorom', držeći se devize: 'Misliću o tome sutra'EPA

Demonstranti na protestima "Jedan od pet miliona" širom Srbije moraće da izazovu neki incident, a opozicioni političari da potpišu ostavke na mandate u nacionalnom parlamentu i stanu na čelo protesta kako bi uspeli da iskamče neku reakciju komesara za proširenje EU Johannesa Hahna i potpredsednice Evropske komisije i visoke predstavnice EU Federice Mogherini. To se može zaključiti na osnovu promptne rekacije predstavnika Evropske komisije na dešavanja u Tirani, ali i višemesečnog ćutanja na ono što se dešava u Beogradu i ostalim gradovima Srbije. Međutim, kada se sve to uporedi sa reakcijama evropskih zvaničnika na dešavanja u Makedoniji i Crnoj Gori pre nekoliko godina jasno se razotkriva šta su prioriteti Evropske unije na Balkanu.

Najpre, situacija u Albanija može mnogo da kaže o tome šta od reakcija iz Brisela mogu da očekuju demonstranti i opozicija u Srbiji. Ukratko, pretprošlog vikenda pristalice opozicije okupile su se oko zgrade Vlade Albanije u Tirani zahtevajući ostavku vlade zbog toga što je, kao tvrde, korumpirana i povezana sa organizovanim kriminalom. Demonstranti su pokušali da nasilno uđu u zgradu, a policija je to sprečila koristeći suzavac. I dok albanski premijer Edi Rama neće da podnese ostavku, poslanici opozicione Demokratske stranke su vratili svoje poslaničke mandate i najavili da će "predvoditi građansku, mirnu i demokratsku bitku za obnavljanje legitimiteta i demokratije u Albaniji".

Dakle, situacija umnogome liči na onu u Srbiji, osim što u Albaniji opozicija traži vanredne izbore, zaista je podnela ostavke u parlamentu, a na protestima je došlo do nasilja. U svakom slučaju, za opoziciju i demonstrante u Srbiji moglo bi da bude ilustrativno šta mogu da očekuju od EU po tome kakve su im bile reakcije na dešavanja u Tirani.

'Snažna osuda'

Hahn i Mogherini su u zajedničkom saopštenju "snažno osudili bilo koju retoriju političkih lidera kojom se poziva na nasilje" da bi potom istakli da "odluka opozicije da se odrekne svojih mandata ozbiljno ometa funkcionisanje demokratije" te da su te "odluke i potezi kontraproduktivni, ne idu na ruku demokratskom izboru albanskih građana i podrivaju napredak zemlje na putu ka EU".

Nasuprot tome, Hahn i Mogherinijeva nisu bili tako oštri prema makedonskoj opoziciji 2015. i 2016. godine, koju je predvodio današnji premijer Severne Makedonije Zoran Zaev. Kada su tada opozicione socijaldemokrate bojkotovale parlament to tada nije označavano kao "ozbiljno ometanje funkcionisanje demokratije", već je Hahn potrčao u Skoplje da posreduje u razgovorima između vlasti i opozicije, pritiskajući vlasti na ustupke.

I zbog toga se mnogi koji sedmicama demonstriraju na ulicama gradova u Srbiji često pitaju zašto EU ćuti na to zbog čega se oni bune? Pitaju se zašto nema ni reči podrške na to što oni na ulici traže demokratiju, evropske vrednosti i to da se poštuju zakoni i institucije u Srbiji? Zašto zvaničnici EU, ali i uticajnih  država članica poput Nemačke, na isti način ne brinu o "očuvanju demokratije" u Srbiji ili Albaniji, kao što su to činili u Makedoniji pre tri godine?

Odgovor na ova pitanja čini se jednostavan – to im trenutno nije prioritet.

Igranje na 'rusku kartu'

Više od dve decenije balkanskim učenicima u svojevrsnoj školi evropskih integracija evropski tutori govore o značaju demokratije, evropskih vrednosti, vladavine prava, stvaranja i poštovanja institucija, slobode govora, borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala, ekonomskih reformi... Pominju po kat-kad i interese, ali isključivo u kontekstu kako su "reforme u okviru evropskih integracija u interesu građana". Međutim, niko nikad ne pominje interese same EU i njenih država članica te da to kako EU vidi šta su joj prioritetni interesi i te kako utiče na njeno postupanje prema državama kandidatima za članstvo u EU.

Logički sled postupaka EU i njenih država članica mogao bi ukratko i uprošćeno da bude opisan ovako: ukoliko vlast u konkretnoj zemlji radi u skladu sa interesima EU, imaće njenu podršku sve dok ispunjava najvažnije prioritete EU pa čak i kada ne poštuje u tom trenutku neke nižerangirane prioritete.

Kako je pre nekoliko godina navedeno u novoj Globalnoj strategiji spoljne i bezbednosne politike EU, Evropska unija na Zapadni Balkan gleda kao na svoje "strateško prednje dvorište". Proširenja EU na Balkan se sagledava kao vid stabilizacije ovog regiona, ali i stvaranje svojevrsne sigurne tampon zone ka Bliskom istoku i Africi. Dakle, najprioritetniji interes EU na Balkanu je stabilnost regiona i njegova priklonjenost EU. Tek onda slede oni prioriteti iz "škole evropskih integracija".

U skladu sa tim, nekadašnji makedonski premijer Nikola Gruevski nije izgubio podršku Brisela i uticajnih evropskih partija desnog centra zbog toga što su se nagomilavale kritike da je njegova desetogodišnja vlast sve više autoritarna, već zbog toga što je pokušao da zaigra na "rusku kartu" i da skrene sa evroatlantskog puta. Kada su u proleće 2014. EU i SAD krenule sa uvođenjem nekoliko rundi san kcija protiv Rusije, zbog mešanja u ukrajinsku krizu, zvanično Skoplje je na iznenađenje mnogih odbilo da se pridruži sankcijama.

Gruevski ispao iz igre

Za razliku od Srbije, koja je takvu odluku mogla da pravda tradicionalno bliskim vezama sa Rusijom, Makedonija nije mogla da ima taj izgovor. Kada se tome doda insistiranje Gruevskog da će ruski gasovod "Turski tok" ići preko makedonske teritorije, to je mnoge u EU uverilo da on nije više tako odlučan da ide ka članstvu u EU i NATO. Kada je još u njegovu odbranu javno stala zvanična Moskva, bilo je sasvim jasno da Gruevski više neće imati podršku evropskih konzervativaca kojima njegova stranka pripada. Nije mu pomoglo ni to što je kod Zapada zaradio svojevrsni kredit time što je poslao makedonske vojne trupe da pomognu NATO u Avganistanu, a kod svetskih ekonomskim institucija zbog uspostavljanja dobrih uslova poslovanja u zemlji.

Time što je doveo u pitanje evroatlantski put Skoplja, Gruevski je izgubio integritet za Evropljane. Tako, na primer, u nemačkoj CDU Angele Merkel nisu želeli ni da čuju za Gruevskog, a kamoli da ga prime u Berlinu. A otkrivanje afere da je njegov režim prisluškivao razgovore desetina hiljada ljudi, uključujući policijajce, sudije, novinare i strane diplomate, samo je dalo municiju opoziciji. Doduše, ko je omogućio Zaevu tu municiju zasad možemo samo da pretpostavljamo.

Za razliku od Gruevskog, Milo Đukanović nije previše rizikovao. Ne samo da je pod njegovim vođstvom Crna Gora uvela sankcije Rusiji, već je i postala članica NATO-a. Kada je taj proces završio naprasno je crnogorska opozicija izgubila popriličnu podršku Brisela, koju je uživala pre svega u vreme mandata bivšeg komesara za proširenje EU Štefana Fuelea.

Vučić ne mora da brine

Kada se ovaj obrazac poželjnog ponašanja prenese na Srbiju i aktuelne odnose vlasti i opozicije, jasno je da predsednik Srbije Aleksandar Vučić zasad ne mora previše da brine. Uprkos tome što Srbija nije uvela sankcije Rusiji, Vučić je za Nemačku i ostatak EU i dalje faktor stabilnosti, to jest i dalje političar koji ispunjava njima obećano.

Kada je u pitanju Srbija, najprioritetniji interes EU se sagledava dominantno kroz prizmu pregovora Beograda i Prištine. Naime, za većinu vodećih političara EU najvažnije je da što pre dođe do postizanja konačnog sporazuma o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine. Doduše, za Nemce to podrazumeva da se ne menjaju granice nezavisnog Kosova, dok Mogherini i Hahn signaliziraju da su spremni da to prihvate zarad toga da sporazum bude što pre sklopljen. U svakom slučaju, pitanje Kosova je pitanje svih pitanja i najveći interes EU, jer se smatra da će se konačnim rešenjem tog pitanja ugasiti jedno potencijalno žarište nestabilnosti.

Upravo zbog Kosova, u Briselu i Berlinu se poprilično žmuri na proteste u Srbiji i njihov sadržaj, jer u opoziciji zasad ne vide nikoga ko može bolje od Vučića da radi na problemu koji njih najviše interesuje – Kosovu. Posebno cinična je izjava Maje Kocijančič da nema nikakvog "balkanskog proleća" i da je "parlament mesto gde treba da se vode debate", jer zanemaruje upravo sadržaj protesta opozicije, koja tvrdi da je vlast u parlamentu onemogućila debatu. Protesti, kako se procenjuje u Briselu i Berlinu, trenutno skreću pažnju sa za njih najvažnije teme – Kosova.

A podrška Vučiću i njegovoj vlasti zasad je jaka iz najmanje dva razloga. Prvi razog je sam Vučić. U Berlinu i Briselu i dalje postoji oprezno uverenje da je on političar koji ispunjava obećano te da njegova stabilna vlast može da doprinese da Srbija lakše proguta gorku pilulu konačnog odricanja od Kosova. Zbog tog cilja, oni su zasad spremni da zažmure i na prisne odnose sa Vladimirom Putinom, pa i na probleme sa vladavinom prava iako su standardi u toj oblasti istaknuti kao jedno od glavnih pitanja evropskih integracija. Ukoliko bi sada Vučića pritisli zbog problema koje navodi opozicija, smatraju u Berlinu i Briselu, samo bi ga gurnuli u Putinove ruke i time izgubili uticaj.

Tri preduslova za opoziciju

Drugi razlog je sama opozicija u Srbiji. Da bi opozicija dobila podršku Berlina i Brisela morala bi da ispuni najmanje dva od tri preduslova. Prvo, da se zalaže za evropske integracije Srbije. Drugo, da želi da nastavi pregovore sa Prištinom i reši kosovski čvor. I treće, da ima realne šanse da pobedi na izborima. Stranke okupljene u Savezu za Srbiju (SzS) teško ispunjavaju ove uslove.

Zbog toga ne čudi što ih Briselu primaju poslanici Evropskog parlamenta, ali ne i komesar Hahn. Za aktuelnu opoziciju komesar Hahn je očigledno zauzet. Njegov prethodnik je, međutim, redovno primao Tomislava Nikolića i Vučića, dok su bili opozicija. Naravno, ti sastanci u Briselu su počeli tek kada su Nikolić i Vučić iz radikala prešli u naprednjake i odlučili da se zalažu za evropski put Srbije. SzS, međutim, daje propilično jasne naznake da će po pitanju Kosova biti tvrđi od Vučića, kao i da evropske integracije nisu prioritet za sve u bloku.

Nekad je prosto zaprepašćujuće koliko diplomate u Berlinu ili Briselu bolje znaju političke aktere u Srbiji od samih građana Srbije. I tako se pred predsedničke izbore u Srbiji 2017. godine u CDU uveliko pričalo o Saši Jankoviću da im se "u početku učinio da bi mogao da bude čovek koji predstavlja jednu liberalniju i otvoreniju Srbiju", ali da su kod njih "njegovo ponašanje i njegove izjave u kampanji zasad stvorile utisak da je u pitanju arogantan i sujetan političar". Štaviše, isticali su da je "to nešto što ljudi pamte od mnogih savetnika iz okoline Borisa Tadića, a niko u Berlinu ne želi da ponovo to iskustvo". To je bio razlog zašto Merkel u svakoj predizbornoj kampanji redovno nagrađuje Vučića susretom u Berlinu.

Dakle, sasvim je očigledno da je za Berlin i Brisel važnije održavanje stabilnosti i rešavanje kosovskog pitanja nego vladavina prava i demokratski procesi. I uzalud brojni uvaženi evropski stručnjaci ukazuju da se prava stabilnost na Balkanu ne može postići bez demokratije i vladavine prava, jer se zvaničnici EU ponašaju kao Scarlett O’Hara u filmu Prohujalo s vihorom, držeći se devize: "Misliću o tome sutra".

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.