Zajović: Brinu me naznake vjerskog fundamentalizma

Staša Zajović je feministkinja, mirovna aktivistkinja i jedna od osnivačica Žena u crnom u Beogradu. Diplomirala je na studijama španskog i talijanskog jezika Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Od 1985. do 1992. godine bila je aktivistkinja feminističke grupe Žena i društvo u Beogradu. Dobitnica je brojnih nagrada za ljudska prava i civilne slobode. Proglašena je za počasnu građanku Granade, glavnog grada autonomne pokrajine Andaluzija.

Zajović govori o suočavanju s prošlošću, ljudskim pravima, ratnohuškačkim i militarističkim politikama u Srbiji i regionu.

• Žene u crnom obilježile su godišnjicu zločina u Štrpcima. Do danas nije prestala diskriminacija porodica žrtava koji, iako su državljani Srbije, nemaju pravo na status članova porodica civilnih žrtava rata. Treba li to posmatrati kao potez kojim se Srbija odriče odgovornosti za zločine počinjene u njeno ime?

– Žene u crnom kontinuirano obeležavaju godišnjicu zločina u Štrpcima otkada se on dogodio 1993. godine. Dok je bila u Beogradu, majka otetog Zvijezdana Zuličića je bila aktivistkinja Žena u crnom.

Porodice žrtava zločina u Štrpcima, baš kao i porodice zločina u Sjeverinu i Kukurovićima (opština Priboj) nemaju status civilnih žrtava rata, po važećem Zakonu koji reguliše to pitanje, a koji je na snazi u Srbiji. Porodice žrtava ne mogu da ostvare pravo da im se prizna status civilnih žrtava rata, jer je postojeći zakonski okvir diskriminatorski na osnovu dva svojstva: 1) žrtve su stradale van teritorije tada Savezne Republike Jugoslavije, iako su bili njeni građani i 2) žrtve nisu stradale od neprijateljske oružane formacije, budući da Srbija Vojsku Republike Srpske, u čijem rezervnom sastavu je delovala jedinica “Osvetnici”, ne smatra za neprijateljsku stranu u sukobu.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Srbija je prvo poricala da je uopšte bila u ratu, a potom je poricala da se zločini čine u njeno ime. Kada bi to priznala, Srbija bi morala da se suoči sa brojnim zahtevima za obeštećenje porodica preživelih žrtava. U Sandžaku su počinjeni brojni zločini tokom devedesetih godina, a nijedan od tih zločina nije kažnjen. Suđenje za zločin u Štrpcima koje se trenutno odvija u Specijalnom sudu u Beogradu se neprestano opstruira na više nivoa, a pre svega je ponižavajuće za porodice žrtava. Zato su aktivistkinje Žena u crnom sa njima na svakom ročištu.

• Zbog čega se Srbija ustručava da donese zakon o zabrani negiranja genocida?

– Političari koji su trenutno na vlasti u Srbiji su isti oni koji devedesetih godina nisu bili nemi posmatrači ratne politike režima Slobodana Miloševića, već su u istoj toj politici aktivno učestvovali. Zato se oni kriju iza celokupnog srpskog kolektiviteta, kao da se to pripisuje celokupnom srpskom narodu, a ne onima koji su ga počinili. Iz te faze, Vučić je prešao na potpuno brisanje sopstvene odgovornosti iz prošlosti, tako i potpunog brisanja svega što se desilo, a zato je zadužen Šešelj i drugi fašisti, ali koji ustvari govore ono što se on ne ustručava da kaže, i to iz vrlo pragmatičnih razloga u odnosu na međunarodnu zajednicu itd. Nadamo se da oni neće ove godine ići u Srebrenicu, jer bi to bilo isto kao da neki od nacističkih glavešina pomislio da ode u Aušvic.

Srbija nema moralni kapacitet da donese zakon koji bi zabranjivao negiranje genocida, zato što su u Srbiji na vlasti političke garniture koje su pomagale izvršenje genocida, te stoga one ne mogu sebe da osude. Kada bi donela taj zakon Srbija bi jasno stavila do znanja da se ne samo deklarativno zalaže za vrednosti sistem osude zločina, pre svega onih počinjenih u naše ime, i stala u red sa onim zemljama koje su donele zakon o kažnjavanju negiranja holokausta. Proglašavanje krivičnim delom negiranja genocida u Srebrenici nije samo uvažavanje međunarodnih rezolucija i obaveza, već stvaranje drugačijeg vrednosnog poretka.

• Zbog čega su žrtve prethodnog rata izbrisane iz zvaničnog sjećanja i kako ispraviti tu nepravdu?

– Srbija je odbila sve zakonodavne inicijative Žena u crnom koje su se ticale simbolične memorijalizacije: postavljanje spomen ploče na mestima logora Stajićevo i Begejci, dodeljivanje lokacije za izgradnju trajnog spomenika žrtvama genocida u Srebrenici itd. Tim postupcima Srbija je samo nastavila svoju politiku odnosa prema žrtvama, ne samo onih drugog imena, nego i tzv. svojih.

Utabani autokratski put

• Ukoliko opozicija ne bude učestvovala na izborima, pomenuti politički subjekti mogli bi uz vladajuću većinu podijeliti njihova mjesta u Parlamentu. Kakvim bi putem Srbija tada krenula?

– Nastaviće se utabani put autokratskog režima, proizvodnje straha, normalizacije siromaštva i represije, ali će će i biti nastavljen proces falsifikovane demokratije, tzv. standardizacije – akcionih planova za sve i svašta – uhljeblje za režimsku vojsku. Možda će SNS narasti na million članova sa sadašnjih skoro 700.000!

Naravno, režim će stalno proizvoditi krize da ih posle ‘riješio’, tenzije u odnosima sa susjednim državama, brigu za sve Srbe u regiji i šire…Sve je to u funkciji bogaćenja, očuvanja profita i u te svrhe nemilosrdne eksploatacije…

Država gaji taj ignorantski odnos prema žrtvama koji ustvari pokazuje da su žrtve srpskog imena za državu bile samo “topovsko meso”, dok su žrtve drugih bile “životi nedostojni življenja”, pa su bili “proizvedeni u leševe”. Ne postoji prostor u ovoj zemlji u kome je dozvoljeno žaliti druge. Zato su stajanja Žena u crnom koja u javni prostor iznose bol za drugima remetilački faktor u zvaničnoj politici sećanja.

• Pojedine organizacije u Srbiji, koje su poznate po promociji profašističkih i militarističkih vrijednosti, spremaju kandidaturu za predstojeće parlamentarne izbore. Postoji li mogućnost da one zavladaju parlamentom?

– Režim Aleksandra Vučića uvek je koristio usluge navijačkih huligana, kriminalnog ološa, ratne i postratne mafije za obračune sa neistomišljenicima, slobodnomislećim autonomnim osobama, organizacijama. I sve to čine uz potpunu nekažnjivost. Tako da je očigledno da su profašističke organizacije i partije transmisija – produžena ruka režima, međusobno se hrane i podržavaju, ali uloge su podeljene u okviru iste ideologije.

To je smišljeno podsticanje ekstremista – strašila i glavno je da režim ispadne “umereno” i prihvatljvo. Baš kao što kaže Nedim Sejdinović, preko tih strašila Aleksandar Vučić i SNS prikazuju se kao “normalni, umereni, čak progresivni politički akteri”. Nije važno koliko će ih biti u parlamentu, malo je izvesno da će zavladati parlamentom, neće ih SNS pripustiti da to učine, jer ima ogroman kapacitet da samostalno kontaminira politički prostor, ali su korisni saveznici u dodatnom obesmišljavanju političkog života i urušavanju institucija.

• Jedan od razgovora na nedavno održanom sastanku mreže Žena u crnom nosio je naziv ‘Srbija u raljama fašizma’. Šta to sve podrazumijeva i kako se Srbija može izvući iz tih ralja?

– Srbija se može izvući iz tih ralja na nivou države i društva afirmacijom vrednosti antifašizma i antifašističkog nasleđa, zakonskim sankcionisanjem glorifikacije ratnih zločina i zločinaca iz Drugog svetskog rata i iz ratova devedesetih; zabranom i zakonskim sankcionisanjem svih manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja, zabrane upotrebe fašističkih i neonacističkih simbola.

Društvo u Srbiji može izaći iz ralja fašizacije solidarnošću sa svim potlačenim na rodnoj, rasnoj, etničkoj, klasnoj osnovi, internacionalističkim nenasilni otporom rasističkim, ksenofobičnim politikama – solidarnošću sa izbeglicama…

Regija sve militantnija

• Jedan od temeljnih principa za koje se zalažu Žene u crnom je društvo bez oružja. Ipak, region izgleda sve militantniji. Čemu služe i zbog čega su tako vidljivi i prisutni militantni stavovi?

– Država Srbija i privatne firme bliske režimu izvoze oružje zaraćenim državama i raznim diktatorskim režimima: oružje proizvedeno u Srbiji pronađeno na brojnim ratištima u svetu, naročito u Jemenu, Siriji, a često završava u rukama raznih terorističkih organizacija, koje vrše ratne zločine, čime prodavci i snabdevači oružjem bivaju saučesnici u ratnim zločinima.

Zarad ogromnog profita od prodaje oružja, režim proizvodi smrt civila u zaraćenim područjima, a izaziva smrt i stradanja radnika u industriji naoružanja u Srbiji. Radnici u namenskoj industriji su svedeni na robovsku radnu snagu i služe za nemilosrdnu eksploataciju u svrhu sticanja profita trgovaca oružjem. Najgrublji vid brutalnog militarizma jesu izjave predsednika A. Vučića, od kojih samo navodim sledeću: “Toliko se ratuje po svetu, toliko sukoba ima, sve što napravimo, to prodamo…”

• Vi smatrate da je bilo koje miješanje Srbije, ‘i prve i druge i treće’ u trenutni spor crkve i države u Crnoj Gori odraz hegemonije. Ko je glavni i odgovorni krivac za trenutne hegemone težnje: crkva ili država?

– Smatram da je bilo kakvo mešanje Srbije, i prve i druge i bilo koje, krajnje štetno, izraz duboko ukorenjene hegemonije. Ono što mene brine su naznake verskog fundamentalizma, kao političkog pokreta desničarske ili ultradesničarske orijentacije koji deluju pod plaštom religije, etniciteta, tradicije, kulturnog nasleđa cilju osvajanja i održavanja na vlasti.

Ukratko, opravdano nezadovoljstvo ne sme da bude kapitalizovano pod mantijama i od strane mantija jer je SPC propovedala i propoveda političku religiju srpskog nacionalizma –  nacija i vera su stopljeni u tzv. simfoniji. Još je opasnije što se SPC posebno “istakla” kao oslonac ratnim pohodima srpskog režima a dalje se ističe nacionalističkom propagandom, slavljenjem rata i ratnih zločinaca, seksualnim zločinima/pedofilije, da ne govorimo o ogromnom bogatstvu SPC, mešanju u državna pitanja, u obrazovanje, u ženska prava…

Nažalost, režim u Crnoj Gori, na čelu sa Milom Đukanovićem nije se suočio sa teretom zločina u prošlosti a učestvovao je u ratnim pohodima zajedno sa Slobodanom Miloševićem. Nikad ozbiljno kritičke građanske glasove u Crnoj Gori, nisu hteli da čuju hrabre i opravdane zahteve žena, njihove nenasilne proteste (2017. i 2018. godine), građanske proteste tokom 2019… “Ko ne ume da sluša pesmu, slušaće oluju”, stihove Branka Miljkovića ne uzimaju ozbiljno u obzir ni crnogorski ni bilo koji balkanski autokrata.

Ova zloupotreba opravdanog nezadovoljstva od strane SPC je krajnje opasna, širi srednjovekovni mrak a posledice su vidljive u strahu manjinskih zajednica, pogotovo bošnjačke na sjeveru Crne Gore koji su još traumatizovani od progona i nekažnjenih zločina ‘90-ih. Da ne govorimo šta bi to značilo za žene, drugačije misleće, ateiste/kinje…

• Vjerujete li da postoji šansa da države bivše Jugoslavije u doglednoj budućnosti budu sekularna društva?

– Nažalost, ne verujem jer to podrazumeva potpunu odvojenost crkve i države, nemešanje crkve u državne poslove, ali i nemešanje države u religijska pitanja. To znači laički obrazovni sistem – odnosno za škole u kojima nema verske indoktrinacije i mešanja crkve i verskih institucija. Zar se može govoriti o jednakom tretmanu verujućih i neverujućih kad su ateisti/kinje npr. u Srbiji (i širom regiona) među najomraženijim manjinskim grupama…

Dakle, sekularizam je neophodan uslov demokratije u svakom društvu, a principi sekularizma su, nažalost, mislene imenice u državama na prostoru bivše Jugoslavije. Ali, ko zna možda i kod nas dođe do “ateističkog cunamija” kao u mnogim drugim zemljama. Baš sam se obradovala kad sam to čula na svetskoj konferenciji  Međunarodni dani ateizma 2019./International Days of Atheism 2019 u Varšavi.

Izvor: Al Jazeera