Oglasi

Za koga je pao Berlinski zid

Ko je preživio kraj historije i kako se učiteljica života vratila kao osvetnica a njeni najlošiji đaci iskoristili sve greške nakon kraja Hladnog rata.
Nevidljiva sjenka nepostojećeg Berlinskog zida još uvijek se uočavaEPA

Obećanje nemačkog kancelara Helmuta Kohla da „nikome neće biti gore nego pre, ali će mnogima biti mnogo bolje“, podstaklo je pre trideset godina ne samo istočne Nemce već i dobar deo istočnih Evropljana da posle pada komunizma prigrle ekonomsku i političku tranziciju u kapitalizam i demokratiju. Pad Berlinskog zida je simbolički za milione na istoku Evrope tada predstavljao, kako su verovali, siguran put ka slobodi, ravnopravnosti, sreći i višem životnom standardu. Za Zapad to je bio „kraj istorije“, dokaz da su neoliberalni kapitalizam i demokratija poslednji stupanj u istorijskom društveno-političkom i ekonomskom razvoju posle kojeg niko neće biti nezadovoljan i tražiti promene.

Tri decenije kasnije, Francis Fukuyama priznaje da je prerano proglasio „kraj istorije“, a više je nego očigledno da kraj Hladnog rata nije doveo do dugoročnog zlatnog doba zapadnog kapitalističkog liberalizma. Tri decenije kasnije, razočaranje među istočnim Evropljanima dovelo je populiste i autokrate na vlast ili nadomak vlasti. Štaviše, nezadovoljstvo sistemom uzdiglo je populiste i nacionaliste i na zapadu nekadašnje „Gvozdene zavese“, pri čemu se nekad monolitni Zapad raspolutio. Onima koji su prerano sahranili „učiteljicu života“, ona se vratila kao osvetnica dok su njeni najlošiji đaci iskoristili sve greške nakon kraja Hladnog rata i krenuli da menjaju svet kako niko nije mogao ni da predvidi neposredno posle pada Berlinskog zida.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: "Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu."

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

A kako su revolucionarni istorijski događaji predvođeni padom Berlinskog zida doveli do toga da tri decenije kasnije se nameće gomila pitanja: Za koga je zapravo pao Berlinski zid? Kako je pobeda kapitalizma i liberalizma dovela do uspona antiliberalnog populizma i nacionalizma? Da li je Berlinski zid pao u glavama? I zašto su nastali novi zidovi, vidljivi i nevidljivi?

Nevidljiva senka nepostojećeg zida

U zemlji u kojoj je Berlinski zid razdvajao jedan isti narod trideset godina nakon njegovog pada se mnogo toga promenilo. Ali, mnogo toga se i nije promenilo tako da linija dubokih društvenih, kulturoloških, ekonomskih i političkih razlika ide tačno tamo gde je nekad bila granica između Zapadne Nemačke i Istočne Nemačke.  Te razlike su samo ublažene time što je na prostor nekadašnje DDR za tri decenije uloženo oko 1600 milijardi evra. Uprkos tom novcu istočnonemačke pokrajine i dalje kaskaju za zapadnonemačkih po bezmalo svim kriterijumuma, od visine plata i penzija, preko razvijenosti infrastrukture, do broja ljudi kojima preti siromaštvo u starosti ili broju ljudi koji sebe smatraju srećnim.

Nevidljiva senka nepostojećeg Berlinskog zida uočava se, između ostalog, u tome da je prosečna plata na istoku Nemačke manja za 700 evra u odnosu na zapad zemlje, da je nezaposlenost za oko dva procentna poena veća, da na istoku Nemačke manje od dve petine građana smatra da je ujedinjenje uspešna priča, a bezmalo dve trećine se oseća da su „građani drugog reda“. To da takve stavove podržavaju i mlađi od 40 godina dokazuje da ovi stavovi istočnih Nemaca nije pitanje neke nostalgije.

Ali i kada je prisutna nostalgija, ona je samo posledica osećaja da su zapravo gubitnici duboko nepravedne tranzicije u kojoj nisu ispunjena njihova očekivanja o boljem životu a nametnute su im vrednosti koje nisu očekivali. Tranzicija je za istočne Nemce značila da je svaki drugi izgubio posao a da su svi ušli u surovo konkrentsko društvo u kojem više nije bilo sigurnog posla do penzije, osiguranog stana, neupitne bezbednosti i manjka indidviudalne odgovornosti jer je režim kontrolisao skoro sve pore života.

Sađenje kapitalizma

Jedan od razloga za nagomilano nezadovoljstvo leži i u tome i kako je na istoku sprovedena ekonomska tranzicija. To kako je kapitalizam „sađen“ na teritoriji nekadašnje komunističke DDR predstavlja poprilično slikovit primer i opis šta se dešavalo i u ostalim bivšim komunističkim zemljama Evrope.

Dok su početkom 1990, posle prvih slobodnih izbora u istočnoj Nemačkoj, mnogi poslanici sanjali o novom političkom sistemu koji će biti „treći put” između zapadne tržišne ekonomije i istočnog socijalističkog sistema, jedan čovek u Bonu je samo razmišljao kako da Istočna Nemačka plati svoje nagomilane dugove i kako da to da Zapadnu Nemačku finansijski ne uništi. Taj čovek je bio Wolfgang Schaeuble, sada predsednik Bundestaga a tada ministar unutrašnjih poslova u tadašnjoj Kohlovoj vladi, kojem je „kancelar ujedinitelj“ poverio veoma odgovoran posao – da bude svojevrsni menadžer ujedinjenja dve Nemačke.

Ovaj nekadašnji poreznik iz Freiburga na obroncima Schwartzwalda napisao je na 800 strana sporazum o ujedinjenju u kojem je detaljno razrađen svaki aspekt spajanja dve države. Prvi potez je bio prelazak na zapadnonemačku marku, što je milionima istočnih Nemaca predstavljalo dugoočekivano ostvarenje sna o modernoj zapadnoj robi i slobodi putovanja. Ali, još dugo je to za njih ostao san jer je inflacija pojela njihove plate i one nisu bile tako vredne u zapadnonemačkim markama.

Potom je usledilo formiranje Schaeubleovog „čeda” – privatizacionog fonda u koji je prebačena sva imovina svih državnih koncerna, preduzeća pa i stranaka, sa namerom da budu prodati i da se tim novcem finansira ujedinjenje Nemačke. Baš kao i što će 25 godina kasnije finansijski posrnulim Grcima nametnuti formiranje sličnog fonda za rasprodaju državne imovina, Schaeuble je i istočnim Nemcima formirao agenciju pod nadzorom ministarstva finansija, koja je shvatana kao nezavisna i, kako se tada mislilo, sigurna od korumpiranih vlasti na istoku zemlji.

Ali, upravo taj model privatizacije, baš kao i u Rusiji, bio je raj za korupciju i jeftinu rasprodaju državne imovine, budući da su prvo državna preduzeća nuđena za ogromne svote novca da bi kasnije u direktnim pregovorima bila prodata u bescenje. Baš kao i u Rusiji, i istočnim Nemcima ovakva privatizacija pokazala je samo odvratnu stranu kapitalizma u kojoj je oko tri miliona ljudi ostalo bez posla, oko 3700 fabrika je bilo zatvoreno, da bi na kraju privatizacioni fond bio ugašen 1994. godine sa dugom od oko 250 milijardi maraka.

Od planiranih 1200 milijardi maraka, koliko je bila procenjena vrednost istočnonemačke industrije koja je stavljena na prodaju, dobijen je samo manji deo, dok su Kohl i Schaeuble za neuspeh privatizacije okrivili „sumornu situaciju u Istočnoj Nemačkoj”. U ovakvoj privatizaciji u Nemačkoj nisu su kao u Rusiji nastali oligarsi, već su veliki zapadnonemački koncerni se za male pare vratili na istok zemlje odakle su isterani posle Drugog svetskog rata.

Godinama kasnije će biti otkriveno da su kancelar i njegov najbliži ministar u budžetu tajno pripremili 100 milijardi maraka kako bi nivelisali razlike između istoka i zapada zemlje. A uprkos neuspehu, Schaeuble je bio zadovoljan što je porazio socijalističke ideje sa istoka zemlje.

Zapadnjaci kao kolonizatori

Tome da su mnogi istočni Nemci, ali i istočni Evropljani počeli da ulepšavaju prošlost pod komunističkim režimom doprineli su i oni sami ali i sunarodnici sa Zapada.

S jedne strane, zapadnjaci su se često ponašali kao kolonizatori i na neki neki način viša rasa koja proverava da li su ovi sa istoka prihvatili vrednosti i standarde Zapada, ne prihvatajući pritom činjenicu da su generacije na istoku odgajane u kolektivističkom duhu. Zapadne forme postnacionalnog liberalizma, koji se vezuje za EU, nametane su istoku koji je poput Zapada nekad imao potrebu da prođe kroz fazi nacionalnih suverenih država.

 S druge strane, ljudi sa istoka su želeli da budu zapadnjaci ali ne i da svoju kolektivističku tradiciju žrtvuju zarad individualizma i liberalnih vrednosti Zapada.

Ta nadmenost jedne strane nakon ideološke pobede dodatno je u Nemačkoj pogoršalo to što i dan-danas mnogi na zapadu zemlje građane sa istoka nazivaju pogrdnim nazivom „Ossi“, označavajući ih time manje vrednim. Žigosani zbog svoje naklonosti ka kolektivizmu, sporog prilagođavanja na migrante drugih vera i boje kože, kao i tome da nisu živeli u sistemu koji je razvio kulturu sećanja na nacističke zločine, istočni Nemci su postepeno razvijali novi istočnonemački identitet, govreći „mi smo drugačiji“.

Identitet koji je dokazivao da su „građani drugog reda“ u ujedinjenoj Nemačkoj. Štaviše, usled talasa izbeglica 2015. mnogi na istoku su pomislili da su građani trećeg reda te da Zapad više brine o izbeglicama sa Bliskog istoka i iz Afrike nego o njima.

Oštrica tog nezadovoljstva građana u Nemačkoj usmerila se ka vodećim strankama sa zapada zemlje što su vešto iskoristili desničarski populisti iz Alternative za Nemačku, koji proteklih godina na istoku zemlje uspevaju da na izborima da osvoje svaki četvrti a negde i svaki treći glas.

Slično se dogodilo i u ostalim evropskim postkomunističkim zemljama samo što je u njima oštrica nezadovoljstva češće usmeravana ka Briselu, Berlinu, globalizaciji, liberalizmu ili Georgu Sorosu. Hraneći se na nezadovoljstvu posledicama tranzicije, pojedini lideri, poput mađarskog premijera Viktora Orbana, uspeli su da se predstave kao vođe borbe protiv tog prokaženog liberalizma iako su u praksi sve uradili da iskoriste niske plate u svojim zemaljama da dovedu velike multinacionalne korporacije.

Iznevereni sni o jednakosti

Koreni današnjeg antiliberalnog revolta širom istočne Evrope leže poprilično i u nerazumevanju Zapada u tome šta je ljudima smetalo pod komunizmom. I danas će se u zapadnim analizama čudi kako je želja za slobodom bila glavna motivacija ljudima za revoluciju 1989. godine. Međutim, suštinski najvećem broju ljudi je više smetalo to što su komunistički poreci nisu ispunili obećanje o jednakosti nego što im je smetao manjak građanskih sloboda. Jedino je građane DDR-a toliko bolno pritiskala ta nemogućnost da izađu iz zemlje tako da su izašli na ulice tražeći pravo da putuju. To je bio glavni zahtev a tek posle su dolazili zahtevi o pravu na kritiku i debatu u politici, dok ostale slobode su retko pominjane.

Za razliku od bivše SFRJ koju razjeli etnički nacionalizmi, u zemljama iza Gvozdene zavese revolucionarnu 1989. i 1990. izvele su levičarske snage, kojima dotadašnji komunistički sistemi nisu ispunili sne o jednakosti.

Da paradoks bude veći, novi društveni liberalno kapitalistički poredak će im razbiti i najmanje sne o jednakosti i pravednosti. Štaviše, najveći broj takjuna nastaće upravo iz redova nekadašnje „crvene buržoazije“, koja je u komunizmu svoje političke veze koristila za velike privilegije dok ih je u tranziciji iskoristila za enormno bogaćenje. Kada se na to doda sve produbljeniji jaz između bogatih i siromašnih, kako na istoku, tako i na zapadu, antiliberalni revolt je mogao da bude očekivan.

I tri decenije od Berlinskog zida se taj revolt događa sa obe strane te nevidljive linije razgraničenja zapadne i istočne Evrope. Apsurda li, ispada da je borba protiv posledica rušenja Berlinskog zida srušila mentalni zid između Istoka i Zapada.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.