Oglasi

Vučiću u miraz od bivše vlasti

Iako se mnogi danas zgražavaju potezima predsjednika Srbije i njegovih saradnika, neki temelji loše političke prakse postavljeni su i prije dolaska SNS-a na vlast
Naprednjaci su od prethodnika preuzeli i običaj da Milorada Dodika zovu na svoje predizborne mitinge.EPA

Vest da je kompanija "Gorenje" ovih dana odlučila da zatvori svoju fabriku u Zaječaru, devet godina nakon odluke da je u tom gradu otvori, samo retke je podsetila na optužbe koje je tada vladajuća Demokratska stranka uputila svom koalicionom partneru iz Ujedinjenih regiona Srbije (URS) Mlađanu Dinkiću, optuživši ga da je povećanjem subvencija na 10.000 evra po radnom mestu tada privoleo slovenačku kompaniju da novu fabriku umesto u Valjevu, gde je već imala uhodanu proizvodnju, otvori u mestu koje je vodio gradonačelnik iz njegove stranke. 

Možda je još manje onih koje će primer ove zaječarske fabrike povezati sa aktuelnim kritikama visokih subvencija koje je sadašnja vlast predvođena Srpskom naprednom strankom (SNS) početkom godine dala stranim investitorima za gradnju fabrika čokolade i sokova, a u ovom drugom slučaju premašuju 70.000 evra po radnom mestu.  

A upravo su ove subvencije za otvaranje novih radnih mesta, kojima se, kako tvrde neki ekonomisti, bez vidljive jasne strategije favorizuju strani nauštrb domaćih investitora, bile svojstvene i prethodnim vlastima, baš kao i aktuelnoj. I to nije jedino što su prethodnici ostavili u miraz Srpskoj naprednoj stranci. 

Iako se mnoge opozicione stranke sada zalažu za promenu postojećeg sistema, kritikujući predsednika države i vladajuće Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića i njegove saradnike za čitav niz, kako kažu, po društvo opasnih i štetnih poteza - od uticaja na medije i pravosuđe, netransparentnih ugovora o velikim investicijama, prekoračenja ustavnih ovlašćenja, urušavanja nezavisnosti regulatornih tela, širenja populizma, kratak pogled u ne tako davnu prošlost ukazuje da su neki temelji loše političke prakse postavljeni i pre dolaska SNS-a na vlast, što je naslednicima olakšalo posao. 

"Naprednjaci su definitivno zatekli dobre osnove za partokratski apsolutizam i vladanje državom iz kabineta. Boris Tadić (nekadašnji predsednik Srbije i Demokratske stranke) je prvi postmiloševićevski političar koji je sa mesta predsednika države ujedno obavljao i premijersku funkciju preko nestranačkog fikus-premijera. Njegov kabinet je aktivno nastojao da uspostavi kontrolu nad medijima, ne samo kroz kadriranje po redakcijama i pritiske na njih uskraćivanjem oglašivača, već i direktno kroz vlasničku strukturu (Politika i čitav niz drugih listova)", podseća sociolog Dario Hajrić.

Da li Vučić oponaša Tadića?

I Tadić je, naime, kao i Vučić, zadržao funkciju predsednika svoje stranke sve vreme dok je obavljao dužnost predsednika Srbije, iako su to mnogi pravnici i tada i sada ocenjivali kao protivno ustavu zemlje. Predsednik vlade bio je Mirko Cvetković, koji nije bio član vladajuće Demokratske stranke (DS), pa samim tim nije imao veliki politički uticaj bez pomoći šefa stranke. Baš kao ni aktuelna premijerka Ana Brnabić danas, iako se u međuvremenu učlanila u SNS. 

Naprednjaci su posle izborne pobede 2012. definitivno zatekli dobre osnove za partokratski apsolutizam, kaže sociolog Dario Hajrić

EPA

Tadićevo ime takođe se, kao i Vučićevo, nalazilo u nazivima izbornih lista za parlamentarne i lokalne izbore, iako predsednik države treba da predstavlja sve građane, a nije mu bilo strano ni davanje izjava o pitanjima koja spadaju u nadležnost vlade. Mnogi bi rekli, u manjoj meri nego što sada čini Vučić. Kome je u miraz ostavljen i doskorašnji predsednik entiteta Republika Srpska, sada član Predsedništva Bosne i Hercegovine, Milorad Dodik, kao počasni gost predizbornih mitinga vladajuće stranke u Srbiji. Svejedno koje.

Iako se danas mnogi zgražavaju primerima otpuštanja novinara koji nisu po ukusu vlasti, slučajevima da ljudi bliski vlastima osnivaju ili preuzimaju medije, da se budžetski novac dodeljuje vlastima naklonjenim medijima, dok se na one kritički nastrojene vrši pritisak, da policija saslušava novinare zbog tekstova koje su pisali, to ipak nije izum sadašnje vlasti, iako je mera njegove primene različita. 

Eskalacija ranije prakse

Među brojnim kritikama na račun aktuelne vlasti jeste i odnos prema pravosuđu, odnosno optužbe za uticaj na pravosuđe. Ipak, reforma pravosuđa iz 2009. godine, u vreme dok je Demokratska stranka držala taj resor u vladi, a na koju su ozbiljne primedbe imala i strukovna udruženja i Evropska komisija i zaštitnik građana, mnogim sudijama i tužiocima je još tada pokazala da je poslušnost bolji način za napredak u karijeri. 

Prethodnici su naprednjacima u miraz ostavili i običaj potpisivanja netransparentnih ugovora velike vrednosti. Prvi takav potpisan je 2007. godine, u vreme prve vlade Vojislava Koštunice, za koncesiju za autoput Horgoš-Požega. Detalji ugovora objavljeni su u vreme naredne vlade, na insistiranje Demokratske stranke koja je ušla u vladu sa Demokratskom strankom Srbije. Međutim, nakon narednih izbora 2008. godine, i vlada predvođena DS-om potpisala je sličan ugovor sa italijanskim Fiatom. Naprednjaci, koji su ih nasledili na vlasti, kritikovali su taj ugovor, da bi potom sklopili ništa više transparentan sa kompanijom iz Ujedinjenih Arapskih Emirata o gradnji naselja “Beograd na vodi”.

Upravo je brutalno noćno rušenje privatnih objekata u beogradskom naselju Savamala, radi čišćenja prostora za "Beograd na vodi", često ocenjivano kao nezakonito i kao primer da za privilegovane investitore bliske vlasti zakon ne važi. S druge strane, ima i onih koji smatraju da je to samo eskalacija ranije prakse, čiji je jedan od upečatljivijih primera dao Velimir Ilić, ministar građevine u prvoj Vladi Vojislava Koštunice, koji je počeo gradnju klinike na svom imanju bez građevinske dozvole. Ili, recimo, masovne bespravne gradnje vikendica na Savskom nasipu u Beogradu, čak i u blizini vodoizvorišta, što su i prethodne i aktuelna vlast tolerisale. 

Sam Tadić je, nakon pada s vlasti, u različitim intervjuima potvrdio da je podsticao "naše ljude" da kupe Politiku i Novosti, smatrajući da je bolje da ti mediji budu u domaćem vlasništvu, kao i da je Dragan Đilas, u vreme dok je bio potpredsednik Demokratske stranke i gradonačelnik Beograda, bio suvlasnik tabloida Press. Tako je nepoznata firma, registrovana u Rusiji, kupila udeo u listovima Politika i Dnevnik, da bi se tek kasnije ispostavilo da pripada biznismenu Miroslavu Bogićeviću koga su smatrali bliskim nekim visokim funcionerima DS-a. Istina, DS nije zadržao uticaj u njima, jer se sa promenom vlasti promenila i uređivačka politika ovih listova u korist nove vlade.

Međutim, promena vlasti nije značila i promenu politike preuzimanja medija, pa su tako dve televizije sa nacionalnom frekvencijom kupili ljudi povezani s naprednjacima, kao i više lokalnih televizija, čime je vladajuća SNS zaokružila kontrolu u eteru.

Ako je princip isti, postoje razlike

Docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Dušan Spasojević takođe navodi da su naprednjaci zatekli sve demokratske mehanizme u sličnom stanju, ali ipak ukazuje na neke razlike.

"Ništa nije bilo baš skroz funkcionalno, ali je sve radilo makar na minimumu. Parlament nije bio savršen, ali je omogućavao kakvu takvu debatu i postavljanje pitanja vlasti. Mediji su bili pristrasni, ali je bilo prostora za opoziciju. Civilno društvo je tražilo balans između saradnje sa vlastima i kritičke pozicije. Uvedeni su novi mehanizmi – poput ombudsmana ili Agencije za borbu protiv korupcije, koji su trošili vreme na uspostavljanje institucije i jačanje sopstvenih kapaciteta", podseća Spasojević.   

"Ključna razlika nakon 2012. godine je politička neravnoteža koja je omogućila SNS-u da nakrivi sistem prema svojim interesima, a da ga nužno ne menja. Oni su postepeno gušili parlament i medije, stvarali sopstveno civilno društvo i postavljali svoje ljude na čelo nezavisnih i regulatornih tela", kaže Spasojević.    

Međutim, iako su sada, kako kaže Spasojević, naprednjaci na čelo nezavisnih i regulatornih tela postavili svoje ljude, to još ne znači da su ranije sva ova tela dobro radila svoj posao. Delom zbog propisa koji su usvajani na način da im vezuju ruke, a delom zbog nedostatka volje ili zbog pritiska.

Jedan od tipičnih primera je pomenuta Agencija za borbu protiv korupcije. Preteča ovog tela bio je Odbor za rešavanje sukoba interesa, formiran 2004. u vreme prve vlade Vojislava Koštunice, kome su državni funkcioneri po prvi put bili obavezni da podnose izveštaje o svojoj imovini i polažu račune ako se nađu u sukobu interesa. Problem je bio što je zakon bio tako napisan da Odbor nije imao ovlašćenje da proverava tačnost podataka o imovini funkcionera, a u slučaju da se neko od njih nađe u sukobu interesa, mogao je samo da preporuči meru razrešenja. 

Kada je DS preuzela vodeću ulogu u vlasti, formirana je Agencija za borbu protiv korupcije, sa većim ovlašćenjima, ali je ostalo zabeleženo da je propuštala da adekvatno reaguje na prijave protiv nekih članova tadašnje vlade. I taj trend je nastavljen i po dolasku SNS-a na vlast.

Kad je REM radio dobro

Ni za Regulatorno telo za elektronske medije (REM), na čiji rad veliki deo opozicije i kritičke javnosti poslednjih godina ima ozbiljne primedbe, ne može se reći da je od početka funkcionisalo dobro. Počev od same dodele nacionalnih frekvencija televizijama 2005. godine, čije su kriterijume osporavala dva najveća novinarska udruženja u Srbiji. 

U vreme vlasti demokrata, socijalista i URS-a, REM je žmurio na javnu tajnu da je, suprotno tadašnjem zakonu, jedan isti vlasnik posedovao dve televizije sa nacionalnom frekvencijom. To stanje je posle promene vlasti legalizovano promenom zakona. 

Ipak, utisak je da su neke od nezavisnih regulatornih institucija bile mnogo vidljivije i ažurnije nego danas, pre svega poverenik za dostupnost informacija od javnog značaja (Rodoljub Šabić) ili ombudsman (Saša Janković).

Potpisivanje netransparentnih ugovora velike vrijednosti počelo je još u vrijeme prve vlade Vojislava Koštunice

EPA

I to nije jedina razlika između aktuelne i prethodnih vlasti, na šta upozorava i sociolog Dario Hajrić, navodeći da se povlačenje paralela između Tadićeve (ili Koštuničine) i Vučićeve tehnologije vladavine danas često zloupotrebljava da bi se normalizovala drastična prekoračenja ovlašćenja sadašnje vlasti. 

"Opozicija je dobijala svoju turu negativnog medijskog publiciteta, ali nije aktivno kriminalizovana kao što se to radi danas. Ovaj režim je Saši Jankoviću otvoreno, usred kampanje za predsedničke izbore, prišivao ubistvo. Supruzi Vuka Jeremića pripisivano je da je 'šefica narko kartela' i slično. Druga razlika: Tadić nije imao ni navijački Sturmabteilung na ulici ni organizovanu jedinicu botova da svakodnevno cipelare koga treba”, objašnjava Hajrić. 

Zašto opstaje sadašnji sistem?

"Razlog zašto mnogi ljudi pristaju na sadašnje stanje je to što im je jasno kako da od njega profitiraju. Pluralizam je komplikovan, autokratija je jednostavna. Zna se gde treba da se učlanim ako želim posao u državnom preduzeću, šta treba da govorim da bih dobio poziv u emisiju na javnom servisu, zna se kome moram da dam procenat da bih pobedio na tenderu i koga treba da kritikujem da bih bio poželjna opozicija, pa dobio deo profita vladajuće klase", kaže za Alč Jazeeru sociolog Dario Hajrić.

"Često kažem da kod nas korupcija nije nekakvo kvarenje sistema: kod nas je zapravo ona sistem. Toliko dugo živimo van pravila po kojima funkcionišu uređenije zemlje da smo zaboravili da istu jednostavnost može da nam pruži i pravna država: izgubili smo nadu da ćemo je ovde ikad imati, pa je zato tu ideju tako teško i nuditi. To naročito važi ako smo ponuđače već videli kako nam uvaljuju robu s greškom", objašnjava Hajrić.

"S druge strane, bio je pod stalnim parlamentarnim pritiskom velike opozicione stranke, najpre Srpske radikalne stranke, a zatim SNS. Vučićeva stranka nema takvu opoziciju zato što ulaže mnogo vremena i resursa na njeno stalno usitnjavanje. Tadića je povremeno blokirao Ustavni sud, dok se danas čini da su sudije na osmogodišnjem plaćenom bolovanju. I za kraj, najvažnije: Tadićev režim je pokazao da ga je moguće smeniti na izborima. Vučićev režim doslovno svaku javnu kritiku tretira kao državni udar, veleizdaju i 'pakleni plan', tako da nije jasno na koji način misle da odu kad za to dođe vreme", kaže Hajrić.

Promjena vlasti nije garancija promjene sistema

Uz pretpostavku da će, u nekom trenutku ipak doći do promene vlasti na nekim izborima, opet ostaje pitanje je li to samo po sebi i garancija promene sistema, naročito kad se ima u vidu kako su naprednjaci iskoristili slabosti sistema koji su nasledili da se učvrste na vlasti? 

"Izbori su minimum, ali nisu garancija. Zapravo, ne postoji garancija ako građani ne žele da brane demokratiju tako što na izborima kazne one koji krše pravila. Ako toga nema, institucije mogu neko vreme da zadržavaju autoritarne tendencije, ali ne mogu zauvek. Ako su jače instuticije, mogu da izdrže, a ako su slabe, kao kod nas, onda pucaju posle nekoliko godina pritiska", kaže Dušan Spasojević.

Sličan je i stav Hajrića koji podseća da se i prilikom rušenja Slobodana Miloševića, pokazalo da su izbori su potreban, ali ne i dovoljan uslov.

"Vrlo je realna opasnost da će sadašnji sistem eksploatacije ostati neokrnjen u rukama političke klase čak i kad Vučić padne s vlasti. Mnogo ljudi ga percipira kao jedini uzrok problema, a ne kao njegov najdrastičniji oblik. Naravno, problem sa sadašnjom vlašću nije predsednikova boja glasa ili izbor kravata, nego autokratska vladavina, korupcija i veze sa organizovanim kriminalom. Zato opozicija mora da nam najavi šta konkretno namerava da uradi da demontira strukture koje omogućavaju te pojave, da spreči da dobijemo kalifa umesto kalifa. Kako će tačno postaviti čvrste granice budućim predsednicima i premijerima? Kako će konkretno obezbediti veću nezavisnost tužilaštvima i sudovima? Koje će kontrolne mehanizme uvesti da spreče veze bezbednosnih službi i kriminalnih klanova? Kako će razbiti monopol nad medijima", nabraja Hajrić. 

"Razumem da takve teme u ovom trenutku deluju kao spremanje ražnja dok je zec još uvek u šumi, ali upravo nas iskustvo 5. oktobra uči tome da je vremenski prozor za suštinske promene kratak, i da stare strukture vrlo brzo nalaze ljude voljne da im omoguće opstanak. Nakon Vučića ne smemo da dozvolimo Vučića 2 ili Vučića light, i zato moramo da imamo oštro postavljene granice koje se ne svode samo na to da neko novi bude 'pristojan'. Postavljanje takvih kriterijuma će se međutim pokazati kao ozbiljan problem", upozorava Hajrić. 

"Sve ovo znači da treba raditi ono što su radile stare demokratije – graditi institucije i nadati se najboljem, jer je trenutna asimetrija političke moći ipak anomalija. Danas deluje da su mediji najvažniji, jer bi bilo teško zamisliti dominaciju SNS pri slobodnijim medijima, ali je podjednako važno graditi i druge aspekte demokratije. Naravno, posle ovakvog udara na kvalitet demokratije, to će biti mnogo teže u budućnosti", zaključuje Dušan Spasojević.      

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.