Oglasi

Vršnjačko nasilje se u porodici 'rodilo'

Šta vi možete učiniti da se više nigdje i nikad niko ne osjeti ponižen i ugrožen batinama i nasiljem, a da za to vi budete odgovorni.
Sjećate li se Alekse Jankovića, malog Nišlije koji bi danas vjerovatno bio brucoš?Al Jazeera

Priča kaže kako je, ne tako davno, a pre ovovremenskih civilizacijskih dobrobiti demokratije i ljudskih sloboda, otac jednog tinejdžera svojom provokativnom konstatacijom porazio prosvetare i školske pedagoge. Sin je, naime, naređao sijasest "kečeva" u školi, a posramljeni otac na roditeljskom sastanku postavio je samo jedno pitanje: "A ima li bar neku peticu?"

"Ima - iz vladanja", rekao je razredni starešina.

"Eto, ono čemu smo ga mi u kući učili - savladao je, a to čemu ga vi učite - nije. To je vaša sramota", odgovorio je otac.

Kako li samo ova pričica zvuči metaforički bezazleno među sadašnjim, već skoro svakodnevim, naslovima o vršnjačkom nasilju u školama, pesničenju, batinama, noževima, tragedijama, ubistvima i samoubistvima...

Kome (ne) treba Aleksin zakon

Sećate li se Alekse Jankovića, malog Nišlije koji bi danas verovatno bio brucoš, ali je - nezaštićen od nastavnika u školi i nemoćan da se suprotstavi nasilju vršnjaka - odlučio da u svojoj 14. godini ode sa ovog sveta? Republička prosvetna inspekcija jeste potvrdila da je bilo propusta u radu direktorke škole i prosvetara, ali inspektori "ništa zakonski nisu mogli da urade protiv odgovornih u prosveti, jer je slučaj u međuvremenu zastareo". Međutim, Aleksini roditelji, uz podršku javnosti i s namerom da spreče neke nove tragedije, pokušavaju da od države izmole usvajanje takozvanog Aleksinog zakona, koji od 11. februara 2016. godine čeka da poslanici u Skupštini Srbije dignu ruku i glasaju za.

U međuvremenu, neki drugi nasilnici u školama širom Srbije i dalje dižu i ruke i noge na svoje vršnjake, potežu noževe... Opet pada krv, a rastu bojazni i strahovi nezaštićenih ili nemoćnih da se tome odupru. To zlo je već toliko ukorenjeno i učestalo, pa se ne može pobeći spoznaji da smo poslednjih godina konstantno suočeni sa vršnjačkim nasiljem, kudikamo brutalnijim nego ranije, ali i sa činjenicom da siledžije postaju i sve mlađa deca.

Istovremeno, saučesnici i svedoci te surovosti su mobilni telefoni. To su alatke koje psihologiju i karakter nasilinika masovno umnožavaju na društvenim mrežama. Snimcima batinanja po učionicama, školskim hodnicima i dvorištima tinejdžeri svoje i živote svojih vršnjaka pretvaraju u rijalitije prepisane sa televizija kojima je država dala nacionalnu frekvenciju. Dakle, vršnjačko nasilje je postalo zlo koje država toleriše i sponzoriše, između ostalog, svojim pristankom da se matrice i primeri bahatosti i siledžijstva, kao metastaze i epidemija, šire sa političkih govornica i medijske scene. Rijaliti programi mu na sve to dođu samo kao bljutav šlag svakodnevice i eho govora mržnje i nasilja u kojem je društvo ogrezlo.

Primera ima u izobilju, na sve strane, a najsvežiji iz beogradskog naselja Mali Mokri Lug samo daje dodatnu dimenziju poimanja i tumačenja korena i geneze vršnjačkog nasilja. Ili je, možda, bolje reći - vraća nas na početak svih analiza, podsećajući na poslovicu da "iver ne pada daleko od klade". Mediji su objavili priču o tuči u Savetu roditelja mokroluške Osnovne škole "Dragojlo Dudić". Dobro ste pročitali – tuči roditelja (sic!), i to u organu ili telu koje bi, po definiciji – uzajamnošću i interakcijski - trebalo da doprinese suštini i celini obrazovno-vaspitnog procesa. Da zlo bude veće, roditeljske pesnice i šamari ukršteni su samo nekoliko nedelja nakon što je jedna učenica te škole "prijavila kako su je njeni drugovi dve godine zlostavljali i pokušavali da prisile na oralni seks".

Partijska ravnoteža prije svega

U svojoj površnosti i profesionalnom polu(ne)znanju mediji, doduše, nisu uspeli da objasne eventualnu direktnu vezu ta dva događaja. Svejdeno, samo i činjenica o tuči u Savetu roditelja – šta god joj bio povod – sama po sebi dovoljna je da ilustruje dubinu i težinu poremećenosti temelja i nadgradnje elementarnih porodičnih i društvenih normi. Jesu li roditelji, deca i društvo - u svojoj sociološkoj suštini - izgubljeni u tranzicionim bespućima između tradicionalne i savremene porodice? Jesu. A zašto? Pa, prosto. Analizom i odgovorima ne bi trebalo da se bave samo novinari, nego pre njih stručnjaci – psiholozi, psihijatri, pedagozi, sociolozi, andragozi...

Ako ćemo pošteno, vršnjačko nasilje je rezultat svojevrsnog incesta u krugu porodice, sistema, politike, medija... rečju, društva u kojem živimo. To rodoskrnavljenje proizvodi sve teže i teško popravljive posledice – i to dnevno, a jednu za drugom. Javnost se, tek tu i tamo, malo ustalasa i uznemiri kad čuje, pročita ili na društvenim mrežama odgleda odloženi direktan pronos vršnjačkog nasilja. A kako drukčije kad smo škole, porodice i ulicu pretvorili u kopije televizijskih rijalitija, u kojima mere vrednosti diktiraju nakazni tv-programi u primetime terminima, folk-parade kiča i neukusa, direktni prenosi bahatosti i blama sa stranačkih i skupštinskih govornica...

Kako - kad državna regulatorna i savetodavna tela elektronskih i ostalih medija više brinu o partijskoj ravnoteži svojih kadrova i platama nego o suštinskoj misiji i zadatku da održe bar minimum civilizacijske pristojnosti u našoj, svakovrsnim zlom i nemoralom unakaženoj svakodnevici? Kako - kad ni šef države ne ume da reaguje kao "predsednik svih građana" i svojim autoritetom bar pokuša da zaštiti njihove interese?

Ukratko - ode, tako, predsednik Aleksandar Vučić nedavno da poseti školu u Aranđelovcu, u kojoj je, par dana ranije, zabeleženo ekstremno (video-snimkom dokumentovano)  vršnjačko nasilje. Međutim, tu posetu iskoristi potpuno pogrešno - kao platformu za vlastitu promociju i političko lobiranje u korist dualnog obrazovanja, umesto da lupi šakom o sto i predsedničkim autoritetom poruči kako će država stati u kraj maloletnim barabama i njihovim punoletnim sponzorima u krugu porodice i svim koncentričnim sociološkim krugovima društvene zbilje.  

Stanite pred ogledalo...

Ne lezi vraže, Vučić tim đacima i profesorima - samo nekoliko dana posle skandaloznih snimaka iz njihove škole, poruči da budu "vredni i marljivi", da se uzajamno čuvaju i "pozdrave svoje roditelje". "Budite vredni i marljivi i bićete mnogo uspešniji od nas", reče predsednik, kao da se uspisuje u đački spomenar. U međuvremenu, ni jednog suvislog odgovora - ni od Vučića, ni od zakonodavaca - da li će i kad napokon doći na dnevni red takozvani Aleksin zakon, čiji je suštinski cilj efikasnija zaštita i sprečavanje vršnjačkog nasilja.

Tim zakonom bi, kako kaže njegova autorka, profesorka novosadskog Pravnog fakulteta Dragana Ćorić, "uz kažnjavanje pravih izgrednika, roditelji i nastavnici trebalo da shvate koliko je potrebna saradnja" te da je "svako sa svoje strane odgovoran za ponašanje dece". A do tada škole će se i dalje truditi da zataška(va)ju vršnjačko nasilje, jer ih te činjeince direktno kompromituju kao odgovorne, a nesposobne institucije. Zakondavac će tražiti rupu u sistemu nekompetentnosti da radi svoj posao. Roditelji će optuživati školu, a škole će se braniti kako nisu nadležne ako se vršnjačko nasilje iz učionica i školskih dvorišta prelije na ulice, stanove, klubove...

I šta dalje? Prosto je: stanite pred ogledalo i odgovorite šta vi možete učiniti da se više nigde i nikad niko ne oseti ponižen i ugrožen batinama i nasiljem, a da za to vi budete odgovorni.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.