Vladika Porfirije: Čovjek dijaloga u Zagrebu

Piše: Velimir Ilić

Jedna od najvećih vrlina koju čovek danas – pojedinačno ili kao pripadnik ma kako organizovane zajednice – može ispoljiti prema drugima je poštovanje. Uvažavanje drugog i drugačijeg, sličnog ili različitog, osobina je retka u ovim vremenima i, nema sumnje, teško se stiče i izgrađuje. Upravo je osećaj poštovanja i uvažavanja prvi utisak koji sagovorniku ili pak samo slušaocu prepušta vladika Porfirije, odnedavno novi mitropolit zagrebačko-ljubljanski.

Nekoliko usputnih, kurtoaznih susreta, retko kad daju i pravu skicu, a kamoli sliku o ljudskom karakteru. Oceniti, pak, jednog duhovnika, a pritom eruditu kakav je vladika dr. Porfirije Perić, te ga predstaviti neupućenoj ili površnoj informisanoj javnosti, vraški je nezahvalan posao, posebno za novinare.

Upravo smo, po nepisanom pravilu, mi novinari skloni ispoljavanju ničim dokazanog sveznanja i pametovanja, a često i ubeđivačkom nametanju vlastitih zaključaka kao činjenica i neprikosnovenosti. U takvim slučajevima iskustvo sugeriše da treba poslušati vlastitu intuiciju i utiske.

Upravo lepezom izuzetnog poštovanja vladika Porfirije dočekuje i prihvata svakog sagovornika i, manirom vrsnog psihologa, prilagođava mu se – nekad pričom, a nekad i ćutanjem. U slučaju novog mitropolita zagrebačko-ljubljanskog ćutanje kao da postaje i mudrost slušanja, što je i jedan od preduslova uspešnog dijaloga, kakvom se vladika Porfirije nada u vremenu koje je službeno počelo ustoličenjem 13. jula.

Spreman za dijalog

Svestan je da će dijalog koji bude imao s verskim glavarima, ljudima s političke i uopšte javne scene, biti veliki izazov.

“Spreman sam za dijalog sa svima koji nisu saglasni sa mojim idejama, ali su otvoreni za njihovo razmatranje i razgovor”, kaže vladika, kao da unapred preporučuje sagovornicima kakvim ih danas-sutra želi tet a tet ili na kakvoj konferenciji, tribini ili debati.

Imenovanjem, a potom i uvođenjem u tron jednog od najviših velikodostojnika u hijerarhiji Srpske pravoslavne crkve (SPC), vladiki Porfiriju pripalo je mesto na kojem mu brojni epsikopi i duhovna braća mogu zavideti. No, po ocenama brojnih poznavalaca crkvenih prilika i odnosa unutar SPC-a, retki su oni čije duhovno, društveno i uopšte javno delanje, kao u slučaju vladike Porfirija, mogu biti dovoljno dobra preporuka za mesto mitropolita zagrebačko-ljubljanskog.

Utoliko pre što je reč o po mnogo čemu vrlo specifičnoj mitropoliji, u kojoj bogoslužbovanje i sled suštine hrišćanskog i pravoslavnog pastirstva imaju i jednu dodatnu, sticajem skorašnjih istorijskih okolnosti, nametnutu dimenziju.

“Ako imamo mir Božiji u sebi, mirićemo se sa drugima, s prirodom i sa sobom, širiti mir oko sebe i biti svedoci mira i mirotvorci”, izgovara vladika u odajama manastira Kovilj kod Novog Sada, čiji je iguman bio, nekoliko dana pre nego što će preuzeti žezal svojih prethodnika, simbol prvog pastira mitropolije.

Kredo kao ohrabrenje

Taj kredo, “ako imamo mir Božji u sebi”, izrekao je, čini se, kao ohrabrenje sebi samom uoči odlaska u Zagreb, svestan da su – širom poverene mu mitropolije – uzajamni, teški i još neprevaziđeni nemiri ne samo njegovih verskih saplemenika i sunarodnika, već i nemiri njihove braće po Hristu, ali ne i po veri i naciji.

Slušajući ga teško je bilo oteti se utisku da odlazak na novu dužnost ne doživljava samo kao novo poslušanje i zaduženje proizišlo iz crkvene hijerahije, već istovremeno i kao ličnu misiju i odgovornost.

Taj utisak je, nekoliko dana kasnije, pristupnom besedom u katedralnoj crkvi u Zagrebu potvrdio rečenicom: “Dolazim sa željom da služim svima, da neprestano prinosim sebe drugima na dar, da nikad ne tražim svoje, nego da uvek, Hrista radi, delam za dobrobit bližnjega.”

Tu vrstu samosvesti vladika Porfirije naglašava i kao preduslov prepoznavanja “neponovljive vrednosti svakog drugog i drugačijeg kao bližnjeg, kao prijatelja”. Upravo ga takva unutarnja spoznaja i ekumenski svetonazori, nesumnjivo više nego mnogu duhovnu sabraću, velikodostojnike SPC-a, izdvajaju i preporučuju.

Istovremeno, laiku je nemoguće kod njega videti ili osetiti i natruh oholosti koju, katkad i javno, ispoljavaju pojedini episkopi pravoslavne, ali i glavari drugih crkava i konfesija.

Veliko iskustvo u javnom životu

Nasuprot tome, neće se ustezati da čak i glasno kaže kako ga je ”strah da li će dobro i valjano“ obaviti poverene mu duhovne i sve druge poslove što ga očekuju diljem mitropolije. Čak i poslove koji mu nisu zadati nastojaće da uradi “na dobrobit bližnjega”, a da pritom pod bližnjim ne vidi isključivo sunarodnika i verskog saplemenika.

Kao donedavno prvi čovek Republičke radio-difuzne agencije (RRA) ima, moglo bi se reći, velika iskustva i u javnom i političkom životu i u komunikaciji. Ipak, on politiku (za razliku od većine političara) doživljava kao borbu za opšte dobro, istovremeno ukazujući na suštinsku analogiju grčke reči “politia” i latinske “res publica”, dakle – javna stvar.

Zato je otvoreno najavio da će se baviti politikom javnog interesa, a ne onom “izvitoperenom borbom raznih struktura za moć i uticaj, politikom koja je često prepuna nepravde i težnje za ostvarenjem ličnih interesa”.

”Politika u svome izvornom značenju jeste briga za zajednicu, koja treba da bude utemeljena na vrlini, pravdi i istini”, tumači vladika Porfirije tek jedan deo spektra svojih svetonazora.

Verni, ateisti ili agnostici, politički ili, veoma retki, aplolitični Srbi i Hrvati, katkad frustrirano neskloni da jedni drugima iskreno priznaju sličnosti i razlike, vladiki Porfiriju biće narednih godina (ne)nametnuti sabesednici. Svestan tog izazova, oseća i zna da se od njega, prećutno, očekuje i pomiriteljska misija.

Reklo bi se čak da tu misiju, čak i nenametnutu, prihvata svestan da crkve – i pravoslavna i katolička – ne mogu biti jedine predvodnice dve i dalje istorijom ispresecane i uglavnom paralelne kolone. Dijalog, praštanje i pomirenje naveo je kao svoja tri vodeća principa, ne dodeljujući sebi a priori ulogu pomiritelja.

Iskren u nastupu

Međutim, nije teško prepoznati i osetiti promišljeno odmerenu dozu iskrenosti u njegovoj pronicljivoj poruci iz pristupne besede: “Uvek ću biti spreman da učestvujem u izgrađivanju mostova između ljudi i naroda, potpuno svestan da ima onih koji će i sa jedne i sa druge obale bacati kamenje na mostograditelje.”

Ko sebi dozvoli slobodu da tu poruku čita između redova, videće ovde da te metaforične kamenice mogu poleteti jednako i iz ruku političara, kao i iz crkvenih krugova. Neće, međutim, videti da to vladiku Porfirija plaši, a ponajmanje da će ga, do odustajanja, pokolebati u nameri da istraje u negovanju dijaloga, praštanja i pomirenja među narodima i verama država i mitropolija njegovog dosadašnjeh i budućeg duhovnog službovanja.

Osim Božjih zakona, vladika Porfirije se za dobrobit svoje pastve uzda i u evropske i lokalne zakone, a iznad svega u “hrišćanski etos” koji neguju ljudi u Sloveniji i Hrvatskoj, gde dolazi na “službu Božju”.

Vode ga, među ostalim, iskustvene, životne, a svima dostupne spoznaje da je Arsen Dedić “pesnik koji čini čast i srpskoj i hrvatskoj kulturi” ili je da poeta Petar Preradović “znameniti pesnik, koji je svojim životom spajao srpski i hrvatski narod”.

Izgovarao je vladika Porfirije rečenicu po rečenicu pristupne besede pred najvišim crkvenim velikodstojnicima, uglednim zvanicama i kamerama Hrvatske-radio televizije (HRT), usred Zagreba, na momente s vidljivom tremom.

Ako trema može biti mera iskrenosti, onda je iskrenost moguća mera kojom verni ili ateisti mogu meriti i vagati svaku buduću reč i delanje novog mitropolita. U tom kontekstu treba spomenuti samo ocenu komentatora HRT-a na kraju ceremonije da će se Porfirijev govor “dugo pamtiti i prepričavati”.

Bilo kako bilo, na kraju – šta drugo osim da se, pred Bogom ili pred ljudima, svako plaši svojih greha.

Izvor: Al Jazeera