Velikić: Kakav Beograd na vodi, osnovni novac je od trgovine oružjem

Već nakon nekoliko rečenica razgovora u kojem smo diskutovali o težištu intervjua, Dragan Velikić, uz srdačan osmijeh pun razumijevanja, zaključuje da se mi koji živimo stvarnost naših zemalja (Bosne i Hercegovine i Srbije) nikada ne možemo opustiti. Rat, politika, vlast, kriminal i korupcija su teme o kojima se nužno raspravlja čak i na mjestima kakav je San(j)am knjige u Istri, sajam knjiga koji je u protekle dvije i pol decenije reafirmirao književnost i odgovornost govorenja.

Sam Velikić je bio figura koja je prikladnim govorom otvorila sajam u Puli. a u kasnopopodnevnom terminu predstavio je dvije svoje knjige Via Pula i Adresa. Javnost u Puli s odobravanjem je dočekala vjerovatno jednog od najvažnijih srpskih pisaca danas, ponajviše zbog činjenice da je gotovo 15 godina bio stanovnik tog grada. Taj je period svog života fikcionalizirao je u nekoliko svojih knjiga, a Pulu i danas ističe kao “verovatno najvažnije mesto svog života”.

U tom gradu nije samo živio, Velikić je u Puli proveo najvažnije godine svog života i za taj ga grad vežu najljepše uspomene. Sjećanja toliko važna i značajna za mapiranje njegovog intimnog svijeta da za život u Puli doslovce kaže: “Ovde sam odrastao, jer jedno je živeti a drugo je formativne godine provesti u gradu, jer ja sam ovdje živeo od pete do dvadesete godine svog života. U tom smislu to je grad koji se utisnuo i koji je nukleus mog književnog sveta”.

• Pretpostavljam da ste došli iz Beograda i da ste prelazili državne granice prije nego ste stigli. Živjeli ste u Puli u vrijeme jednog drugačijeg političkog i društvenog konteksta, za vrijeme Jugoslavije. Kako danas gledate na taj prostor ‘rascijepan’ granicama?

– Nemam ja ništa protiv granica kada bi one bile prohodne u smislu granice. I te nove države kada su nastale strašno je što su nastajale u ratu i rušenjima. Imam problem sa granicama koje su slabo propusne, gde se maltretiraju ljudi bez ikakvog razloga, posebno sada sa kontekstom migranata iz Afrike i Azije kada su te državne granice faktički postale utvrde. To mi smeta, a inače je u redu i neka svako stavi svoju zastavu. Nemam problem s time.

• Ako se desi da sve države nastale raspadom SFRJ budu politički opet objedinjene u jednu političku cjelinu, mislim na Evropsku uniju, koliko će naša recentna historija biti obesmišljena?

– Ne verujem da će naše zemlje ući u EU. I ako uđu, doći će na jednu adresu koja više nije ono što je bila i što je sada. Nisam pesimista ali se sećam da sam pre jedno deset godina na jednom skupu u Mađarskoj – nisam ja politički komentator i ne govorim sa stanovišta velikog uvida nego na osnovu određenog spisateljskog iskustva i intuicije i naravno na osnovu činjenica – rekao da Srbija neće sigurno 20 godina ući u Evropsku uniju. Gledali su me kao da sam gavran koji širi crnilo. Znao sam konkretno koji su razlozi i Bugarske i Rumunije bili. Obe države su primljene iz političkog razloga, da se napravi meki trbuh da se skloni prema Rusiji. To je čisto bila politička odluka. Hrvatska je u tom trenutku gospodarstveno u svakom pogledu na pet svetlosnih godina ispred Bugarske i Rumunije ali to je bio politički momenat.

Evropskoj uniji zaista, dok se sama ne konsoliduje sa Brexitom i ostalim problemima, ne odgovara ulaženja jedne zemlje sa problemima – pitanje Kosova prvenstveno. A ovima ovde, mislim na srpsku vlast, naravno da to ne odgovara. Oni ne misle ići u Evropsku uniju. Međutim, ta jedna pat pozicija izuzetno… ma, nije to ni pat pozicija, to je jedan dogovoreni odnos. U tom smislu zaista nikada neće ući. Jer nikada neće ući, a ja bih volio da grešim, ja sam Evropejac. Voleo bih da Srbija uđe u EU. To je svest u kojem se jača i proizvodi individualnost, jer samo sa individuom postoji boljitak, a mi smo zarobljenici država gde se sprovodi anestezija. To je tužno.

• Hoće li Srbija ikada priznati nezavisnost Kosova i hoće li to učiniti aktuelna vlast na čijem je čelu Aleksandar Vučić?

– Ne, ma neće. To je tako jasno. Vučić prosto kupuje vreme ali u ovom trenutku je uspeo da potpuno obesmisli i da uništi opoziciju koja nije nimalo naivna. Uspeo je provući ideju da su svi isti. Nisu svi isti. Postoji zlo minus 100 i zlo minus 50 i jednostavno nisu svi isti. Ne kažem da je to sada neka uteha. Neće priznati Kosovo i na tome se čitava priča bazira. Vučić sada pokušava da kupi vreme. Zapad nema neku jaču figuru, tipovao je na njega, žele da se neke stvari pomere i reše ali teško će to biti. Menjaju se neke stvari, međutim ne verujem da će on to učiniti.

To će opet biti nešto “duplo golo pa na ćoše”. To je, samo neću da kažem jedan zamrznuti konflikt, zapravo jedno mrcvarenje. To traje već 30 godina i prošlo nam je to vreme sa temperaturom 37,3 i to nije ni zdravlje ni bolest, nego jedno stanje koje se vuče. Oni koji bi mogli, koji su biološki i mentalno nosioci snage koja može da menja stvari, oni odlaze. Dakle, upravo odlazi ono stanovništvo koje bi moglo da promeni matricu. Godišnje odlazi 60.000 ljudi. A uvećava se anestezirano stanovništvo. I to su prosto ljudi koji su, zaista, svesni da žive loše ali misle da uvek može biti gore.

• Kažete da nisu svi isti u opoziciji, ali kako objašnjavate činjenicu da su najžešći kritičari vlasti srpski desničari Boško Obradović i njegove Dveri?

– Da Vam kažem – to je sada veoma prosto. Svi su se oni našli u okviru jednog imenitelja, a stvorio se jedan imenitelj – prvo da se po svaku cenu sruši Aleksandar Vučić tako da je to jedan jako širok imenitelj koji je dozvolio da se nađe šaroliko političko društvo. Ali onog trenutka kada bi došlo do mogućnosti promene u smislu da dođe do promene, i da je napravljen savez ili koalicija, onog trenutka kada bi se to desilo, ne bi se ta vlada tako lako sastavila. Budimo otvoreni i recimo jasno i prosto da Dveri nema šta tu da traže. To je sada dosta sve spinovanje, jedna metodologija delovanja. Konkretno, sva energija ove vlasti je upućena na to i troši se da se onemogući bilo kakva promena. Cilj je da se razvlači i da se ide do cilja beskonačno dugo.

• Dvostruki ste dobitnik NIN-ove nagrade. Kako komentarišete činjenicu da se uredništvo odlučilo promijeniti naslovnu stranicu magazina nakon pritiska režimskih medija?

– To je besmisleno. Ja sam pišem u NIN-u kolumnu. Bio sam u životu četiri puta po nekoliko godina kolumnista magazina. Prvi put nakon objavljivanja knjige Via Pula. Dakle, volim da pišem i sada već evo pišem skoro četiri godine za NIN. Uživam u tome, to je jako zdravo, to je mentalna higijena. Vlasnik NIN-a je tražio da se promeni naslovnica. To je smešno. Smešno utoliko što je to fotografija koja je bila objavljena u režimskom Dnevniku, novosadskom.

Ali, konkretno dali su prosto povoda i ovi će uvek da nađu nešto. Dali su povoda. NIN, i Vreme, i Nedeljnik, i Novi magazin, a to su sve nedeljnici koji se ne kupuju masovno. Mali su njihovi tiraži u odnosu na Informer. Oni zaista otvaraju neke nove perspektive, a NIN je najdoslednije i uporno promoviše te priče. Posebno poslednja priča o trgovini oružjem gde ministar logistiše svome ocu, a ovaj kao odlučio sam da se bavi tim stvarima. Sam vrh države je uključen u sve to!!! Predsednik Vučić je sigurno u dealu. Sigurno. Vrh vlasti trguje oružjem i oni su trgovci oružjem. Ta priča se sada raspetljava, sada je mnogima jasno šta se dešava, tu se valja čitava priča. Kakav “Beograd na vodi”, kakve inostrane pare? Osnovni novac je od dilovanja oružja gde se enormna lova okreće.

• Kako gledate na napade koje u posljednje vrijeme trpi Svetislav Basara?

Basara je moj kolega. Nije jednostavno pisati svakog dana. Ja mu se divim. Pisati aktuelno i zanimljivo. U svakom slučaju, nimalo ne sumnjam u moral Svetislava Basare.

Izvor: Al Jazeera