Uloga Moskve u ponavljanju sirijskog scenarija u Libiji

Rusija se sve više uvlači u građanski rat u Libiji, gde sukobljene strane, odnosno borci pobunjenog generala Halife Haftara i snage lojalne međunarodno priznatoj vladi Fajeza Saradža povremeno dobiju i gube nadmoć. Istovremeno, raste napetost između Moskve i Vašingtona, sa jedne strane, a sa druge između Moskve i Turske, s obzirom na to da pružaju podršku rivalima.

U poslednje vreme došlo je do nove eskalacije uprkos međunarodnom pritisku na obe strane da se vrate pregovorima o političkom rešenju i zaustave neprijateljstva u cilju borbe protiv korona virusa. Haftarove snage, koje podržavaju Rusija, Egipat i Ujedinjeni Arapski Emirati, u aprilu 2019. pokrenuli su ofanzivu kako bi preuzeli kontrolu nad Tripolijem. Međutim, poslednjih nedelja njegove snage su izgubile nekoliko gradova i ključnu vazdušnu bazu.

Mediji i politikolozi raspravljaju o ulozi Rusije u tom sukobu nakon što je Vašington ovih dana ponovo optužio Moskvu za destabilizirajuće aktivnosti, prvo zbog slanja borbenih aviona u Libiju, a potom i zbog štampanja “lažnog” novca za libijsko tržište.

Rusija nije komentarisala izveštaje o poletanju aviona iz ruske baze u Siriji prema Libiji, ali je više puta pozvala na nastavak političkog procesa pod okriljem Ujedinjenih nacija.

Zašto Rusija štampa dinare?

Američki Stejt department izdao je u međuvremenu saopštenje da je vlada Malte zaplenila libijski novac štampan u Rusiji u vrednosti 1,1 milijardu dolara (“lažni dinari” su, kako se navodi, proizvedeni u ruskom državnom preduzeću “Goznak”, a naručilac je “nelegitimna organizacija”).

“Centralna banka Libije sa sedištem u Tripoliju je jedina legitimna centralna banka”, naveo je Stejt department, dodajući da je priliv falsifikovane libijske valute poslednjih godina pogoršao ekonomsku situaciju u zemlji.

Iz Moskve su ubrzo usledile reakcije. Kako je objavilo rusko Ministrastvo spoljnih poslova, novac je bio namenjen za “vladu u istočnoj Libiji”, a ugovor o štampanju dinara potpisan je 2015. Istovremeno, u Moskvi smatraju da su ta sredstva potrebna za stabilno funkcionisanje libijske ekonomije.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Vlada nacionalnog jedinstva u Tripoliju, kako podsećaju ruski mediji, taj novac nikada nije stavila van zakona, dok “Goznak” izvodi takve operacije na zahtev centralnih banaka različitih zemalja. U Moskvi smatraju da u Libiji trenutno postoje dve centralne banke: jedna u Tripoliju, gde je smeštena međunarodno priznata vlada, a druga u Bengaziju. Njenog šefa, kako navodi rusko ministarstvo, imenovao je narodno izabrani libijski parlament i, u skladu s tim, on ima potrebni međunarodni legitimitet.

“Dakle, nisu libijski dinari lažni nego američke izjave”, stoji u komentaru ruskog Ministarstva spoljnih poslova. Uz to se dodaje da se Rusija zalaže za političko rešenje u okviru širokog dijaloga. U tom kontekstu Moskva podržava inicijativu predsednika Predstavničkog doma, Agile Saleha (podređenog Haftaru), a koja za cilj ima okončanje bratoubilačkog sukoba i uspostavljanje novih vladinih tela.

Avioni u podršku ruskim plaćenicima

Raspravi o “lažnom libijskom novcu” prethodile su izjave Vašingtona o slanju ruskih borbenih aviona u Libiju, navodno, u podršku plaćenicima prokremaljske vojne grupacije “Vagner”, koji se bore na strani Haftarovih snaga. Prema nekim procenama, u Libiji ima približno 1.200 “vagnerovaca”.

Afrička komanda američke vojske (AFRIKOM) objavila je i da je Rusija prebacila najmanije 14 borbenih aviona, a da su avionima promenjene oznake kako bi se prikrilo da pripadaju ruskoj vojsci. Ti podaci izazvali su međunarodnu zabrinutost, dok stručnjaci sve češće upozoravaju na ponavljanje sirijskog scenarija u Libiji.

Kremlj, rusko Ministarstvo odbrane i Ministarstvo spoljnih poslova nisu komentarisali izjave AFRIKOM-a. Međutim, na nižem nivou te navode nazivaju lažima. Zvanično, Moskva je više puta negirala svoje neposredno učešće u libijskom ratu. Recimo, u januaru je predsednik Vladimir Putin rekao za medije da ima ruskih državljana u Libiji, ali da oni “ne predstavljaju Rusiju i ne primaju novac od ruske države”.

Hoće li Rusija promijeniti vojnu ravnotežu?

Iako Rusija redovno demantuje optužbe o umešanosti u sukob, oponenti Kremlja smatraju da Moskva koristi “hibridne taktike”, odnosno kombinacije vojne sile i dezinformacija. Stručnjaci govore da Rusija pokušava da promeni vojnu ravnotežu u Libiji u svoju korist, kao što je to ranije učinila u Siriji.

Neki vojno-politički analitičari u Rusiji ne doživljavaju rat u Libiji kao potpuno odvojen od sirijskog sukoba. Kako za medije navodi analitičar Mihail Magid, vojna akcija u te dve zemlje se faktički odvija sinhronizovano, dok se faze tih promena prilično vremenski podudaraju.

Prošle godine je počela ofanziva Haftara na Tripoli i već početkom 2020. činilo se da on pobeđuje. U isto vreme, krajem 2019. i početkom 2020, krenula je ofanziva snaga Bašara al-Asada na Idlib. Ona se, takođe, razvijala prilično uspešno, delom i uz podršku istih sponzora, odnosno Rusije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, rekao je Magid. Onda je došlo do promena. Krajem februara i početkom marta počela je kontraofanziva u blizini Idliba, gde je Turska poslala svoje trupe i bespilotne letelice. A 5. marta Rusija i Turska su sklopile sporazum o prekidu vatre.

U Libiji je slična kontraofanziva počela u aprilu, odnosno maju. Turska je i tamo prebacila bespilotne letelice, znatan deo Haftarove vojne opreme bio je uništen. Prema turskim podacima, izgorelo je čak 15 ruskih raketnih sistema “Pancir” mada je ta brojka možda preterana. Vrlo je verovatno da se ta dva rata spajaju u jedan, u pozadini rusko-turskog sukoba, smatra Magid.

Haftar je poslednjih godina nekoliko puta dolazio u Rusiju, ali zvanično s njim nisu potpisani bilo kakvi sporazumi o vojno-tehničkoj saradnji. Problem je u tome što Haftar, kao i Asad u Siriji, nisu čelnici koji se pridržavaju isključivo ruskih uputstava. Imaju različite izvore finansiranja i mogu da se oslone na različite snage; prema tome, ponašaju se zapravo nezavisno, što povećava opasnost od širenja sukoba.

Opasnost od sukoba i klipovi za američke točkove

Rusko-turski odnosi povremeno ulaze u vrelu fazu i zato politikolozi smatraju da opasnost od sukoba Moskve i Ankare i dalje postoji. Kada je krajem 2015. oboren ruski avion u Siriji, mnogim posmatračima se činilo da su dve zemlje na ivici rata. Tako je to izgledalo i za vreme operacije u Idlibu i poslednih libijskih događaja.

Eskalacija u regionu je bila zaustavljena, a tome je doprinela znatna rusko-turska trgovina, kao i zajednički geostrateški cilj u tom području: Rusija i Turska žele da ograniče američki uticaj na Bliskom istoku. Ali, njihovi interesi se razilaze. Rusija i Turska ostaju na suprotnim stranama sukoba u Libiji i Siriji, a njihovi sporazumi su kratkotrajni i situacija se redovno vraća u vrelu fazu.

Spoljnopolitički analitičar Konstantin Egert smatra da je Libija jedan od pogodnih regiona za sadašnju politiku Kremlja, koja se sve više svodi na podrivanje “američke hegemonije” u svetu gde god je to moguće. Ali, osim toga, Moskva želi kontrolu nad naftnim poljima Libije (bez obzira na pad cena nafte), svoju vojnu bazu i neku vrstu kontrole nad protokom izbeglica u Evropsku uniju jer bi u tom slučaju mogla da diktira svoje uslove, s obzirom na osetljivost Evropljana na izbeglički problem.

Novac za Haftara, prefarbani avioni, plaćenici iz grupe “Vagner” – sve to pokazuje da je za Putina kontrola nad Libijom jednako važna koliko i operacija u Siriji, smatra Egert. Uprkos najnovijim pritiscima iz Vašingtona, Putinov “mediteranski projekt” ostaće jedan od glavnih elemenata vojno-političkog sukoba Kremlja sa Sjedinjenim Američkim Državama i NATO-om. Rusko rukovodstvo nema nameru da ga odbije i pokazuje sve veću spremnost na rizike.

Izvor: Al Jazeera