Ukrajinski izbori: Reality na prvim linijama ruskog fronta

Zamislite da je vaša država u ratu sa jednom od najvećih vojnih sila i da se jednog jutra probudite a na njenom čelu je – komičar. Svakom ko barem malo zna šta su ratovi i njihove posledice najmanje bi bilo do smeha.

Međutim, sudeći po rezultatima više ispitivanja javnog mnjenja na predsedničkim izborima u Ukrajini, planiranim za nedelju 31. marta, na čelo te države bi mogao doći upravo jedan takav.

Sa priličnom razlikom od nekoliko pa i do deset procenata podrške, predstavnik šoubiznisa Volodimir Zelenski ispred je profesionalnih političara – aktuelnog predsednika Petra Porošenka i bivše ukrajinske premijerke Julije Timošenko.

Drugi krug predsedničkih izbora sa dva favorita potpuno je očekivan, malo izvestan i uz sve nade da će strane prihvatiti izborne rezultate.

Prvi scenarij – Zelenski

Postoji više objašnjenja kako su Ukrajinci došli do takve dramatične i nimalo smešne političke situacije. Međutim, mnogo je važnije pitanje kakve su projekcije mogućih scenarija nakon ukrajinskog izbornog ruleta u kome je nesumnjivo barem jedan smrtonosni metak – ruski.

Ako pobedi poznati ukrajinski glumac i šoumen Volodimir Zelenski, iza koga stoji oligarhija (Igora Kolomojskog) konkurentska Petru Porošenku, on bi mogao da bude taj rikošetirani metak.

Da groteska bude još veća, Zelenski se proslavio, međuostalom, i u popularnoj seriji „Sluga naroda“ u kojoj je igrao ulogu običnog učitelja koji postaje predsednik i borac protiv oligarha i korupcije. „Sluga naroda“ je i nedavno osnovana ukrajinska stranka koja je Zelenskog kandidovala za predsednika.

Zelenski nije diplomirani glumac i premijer u zatišnoj Sloveniji Marjan Šarec, nije ni haotični opozicionar Sergej Trifunović iz burne Srbije, mada bi se politički fenomen pojave svih njih trebao posebno analizirati.

Na društvenim mrežama pojavili su se snimci kako Zelenski, bez priručnog scenarija, u društvu političara i diplomata izlaže svoje planove ukoliko pobedi na predsedničkim izborima. Njegov nastup u kom izražava blizu slenga i haotično maše rukama više je od komedije, jer se vidi da je ukrajinska medijska zvezda veoma ograničenih sposobnosti koji su mu za buduću ulogu neophodni.

Bez obzira šta mi mislili o tom velikom rialiti šou koji je već odavno počeo, on ima svoje konzumente za koje se svi pitaju ko su i zar nisu svesni šta se događa na prvim linijama fronta hibridnog rata sa Rusijom? Pa, svesni su i upravo iz protesta su spremni da glasaju, međuostalom i veliki broj mladih, za nekog takvog. To je pobuna: nezadovoljstvo, frustracija, apatija, inat…

Retoričko je pitanje kakva je budućnost države kojoj je na čelu takva politička karikatura. Ukrajinski analitičari takođe ironično komentarišu da se i u glasu Zelenskog sad sve više oseća nemir koji može da se shvati kao: „A šta ako me narod u nedelju stvarno izabere?“.

Drugi scenarij – Timošenko

Ona je kao premijerka već viđena na vrhu ukrajinske države, a sa vlasti je otišla zbog sličnih razloga zbog kojih sada kritikuju Petra Porošenka. Kao populista, očekuje se da bi ona mogla da bude mekša prema Moskvi i stoga odgovara Rusiji jer se smatra da će, za razliku od Porošenka, biti spremna na pregovore i ustupke.

U tom slučaju Rusija bi mogla da pokrene proces reintegracije Donbasa pod kontrolu Ukrajine. Iako takav scenario za sve strane zvuči optimistički, on se u potpunosti nikad neće ostvariti (kao u slučaju sa severom Kosova).

Timošenkova odgovara onim članicama EU koje su za smanjenje tenzija i obustavu carinskog rata sa Rusijom. Ove godine ističe i gasni sporazum Ukrajine sa Rusijom, a gasovod Severni tok 2 sve više stvara jaz između SAD i Nemačke.

Istovremeno, bivša heroina Narandžaste revolucije i oligarhinja za koju su nekad tvrdili da je među najbogatijim ženama sveta mogla bi da galvanizuje unutrašnje podele u ukrajinskom društvu koje je neprimetno podeljeno na one koje nisu spremni ni na koji kompromis sa Rusijom i one koji u Moskvi još uvek vide super-ego ili geopolitičku orijentaciju.

Da protivnici „evromjadanske Ukrajine“ uopšte nisu u marginalnoj manjini pokazao je fijasko na ovogodišnjem izboru za pesmu Evrovizije koji je prikazao jednu drugu sliku o ukrajinskom patriotizmu.

Sa druge strane, nacionalno probuđen deo društva sad već i jednim delom dobro (ilegalno) naoružan spreman je da po svaku cenu brani „nikad više sa Rusijom“, a to je početak unutrašnje krize koja takođe odgovara Moskvi.

Treći scenarij – Porošenko

Nejasno je pristalicama Petra Porošenka kako birači ne vide njegov istorijski doprinos državi i naciji: potpisan je Sporazum o asocijaciji i za milione Ukrajinaca otvorene su granice i uspostavljen bezvizni režim sa EU, podržano je obnavljanje jedinstvene Ukrajinske pravoslavne crkve a Putinovoj agresiji na istoku zemlje dat je odlučan odgovor.

Nesporno je da su sve to zasluge većinom Porošenka lično i njegove vladajuće koalicije. Međutim, on nije ispunio ono zbog čega su mu birači pre pet godina dali poverenje nakon što su u revoluciji na Majdanu nasilno zbacili kleptokratski režim Viktora Janukoviča.

Korupcija, oligarhija i koketiranje sa radikalnom profašističkom desnicom jesu faustovske osnove njegovog vladanja zbog čega mu je deo birača i okrenuo leđa.

Porošenko u Ukrajini nije pokrenuo ozbiljnu borbu protiv korupcije i nije stavio tačku na oligarhijsku demokratiju. Računalo se da će upravo on, kao jedan od predstavnika tajkuna, okončati taj dugogodišnji period učmale ukrajinske tranzicije. Međutim, jedni klanovi su se povukli, drugi isplivali. Raspored snaga i podele sfera uticaja drugačiji su od onih do Majdana, ali je princip ostao isti.

Korupciju su zapadni mediji nazvali „kancerom ukrajinske demokratije“ i „većom opasnošću po ukrajinsku državnost od ruskih tenkova“.

Prema rejtingu korupcije Transparency International, Ukrajina je 2018. godine bila na 120 mestu što je svrstava među korumpovanije i autoritarne države sveta. Ukrajina veoma loše živi u uslovima tinjajućeg rata, stresa od ruske pretnje i opšte mobilizacije.

Plate su među nižima u Evropi, komunalije poskupljuju..,

Đavo došao po svoje

Postoje i dublji razlozi razočaranja u Porošenka koji su posledice ruskog tihog hibridnog rata. Radikalno desničarske organizacije, poput „Nacionalnog korpusa“ i „Nacionalnih družina“, postale su mahom njegovi najveći neprijatelji koji su ga tokom predizborne kampanje pokušale i fizički napasti dok je kao vrhovni komandant ostavio utsak onog koji beži od vlastitih patriota.

Za poznavaoce prilika na prostoru bivše SSSR takva slika ne čudi, jer su sve ekstremne organizacije (i ne samo) u toj državi pod budnim okom i kontrolom službi bezbednosti. Ukrajinska služba državne bezbednosti nastala je iz sovjetskog KGB-a i za tri decenije nezavisnosti države faktički se nikad nije u potpunosti reformisala.

Ako su nove oružane snage Ukrajine podignute faktički na ovom poslednjem konfliktu i skoro od nule, tajna služba je ostala sa pečatom prošlosti i nikad se nije oslobodila „veza“ sa Moskvom. Međutim, Porošenku i njegovoj koaliciji koja je poslednjih pet godina prilično komotno vladala to nije smetalo, sve do sada…

Lideri vodećih ukrajinskih ultranacionalističkih organizacija imali su različite nedemokratske metode i ciljeve – od anti-NATO i antievropskih agendi, do otvorenog zagovaranja rasizma, nasilnih ekscesa progona Roma, levičara, borca za zaštitu prava žena i LGBT zajednice, kao i napade na aktiviste nevladinih organizacija. Sve ono što je liberalni paket ljudskih prava koji se smatra osnovom evropskih vrednosti.

Sada kada je đavo došao po svoje, a građani iz veoma različitih razloga pokazali spremnost da to na izborima kazne pominje se odbrana ukrajinskih nacionalnih interesa i državnosti. Parole toliko poznate biračima sa prostora bivše Jugoslavije.

Licemjerni deal

Petro Oleksijovič Porošenko nesporno je bio odličan glavnokomandujući i osrednji predsednik Ukrajine.

Njegova pobeda na predsedničkim izborima najverovatnije bi produžila isti način vladanja, zapadnu stabilokratiju podržanu najviše Sjedinjenim Američkim Državama koja je trenutno osnova otpora ruskoj agresiji.

Porošenkov poraz nesumnjivo bi za pojedine države EU bio olakšanje posle petogodišnje skoro hladnoratovske agonije i rata sankcijama. U slučaju zatvaranja očiju na aneksiju Krima i okupaciju Donbasa za EU bi to bio licemerni dil, koji bi Stari kontinent kasnije mogao skupo koštati.

Kao što su nakon okretanja glave od „petodnevnog rata“ u Gruziji 2008. godine države EU pokušale da izgledaju uverljivo iznenađene kada je Rusija učinila sledeći korak i izvršila agresiju na Ukrajinu. 

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera