Oglasi

Ukrajina od Biblije do Kur’ana

Ukrajinsko poluostrvo Krim je podjednako tradicionalna kolijevka i za kršćane, i za islam.
Kao i većina modernih država, Ukrajina je sekularna država.Reuters - Ilustracija

Početkom decembra u Kijevu je više od 40 muslimanskih organizacija podržalo donošenje „Povelje ukrajinskih muslimana“.(/vijesti/nacionalna-povelja-ukrajinskih-musl...).

U osnovama te Povelje navodi se da su „muslimani punopravni i sastavni deo ukrajinskog društva“, bez obzira na to što imaju razne nacionalne korene, a u Ukrajini je čak 26 takvih etničkih zajednica koje ispovedaju islam.

U delu Povelje o istoriji, govori se o islamu kao tradicionalnoj religiji i navodi se da je on na tim prostorima prisutan od srednjeg veka. Dajući primer Krimskog hanstva, iz perioda XIII veka, te relativno dobrih odnosa između islama i drugih religija što je, kako je navedeno, „pozitivan doprinos istoriji Ukrajine“.   

Prema podacima Ministarstva kulture Ukrajine iz 2013. godine muslimanske verske organizacije čine oko 32 odsto od svih manjinskih verskih organizacija i nešto više od tri odsto verskih zajednica Ukrajine. CIA Factbook navodi procenu (u Ukrajini nije bilo popisa 2011) da muslimani u Ukrajini čine manje od jedan odsto populacije od oko 44 miliona građana.  

Ukrajinski stručnjak iz oblasti religije Oleksandar Sahan tim povodom je prokomentarisao da za razliku od „Povelje evropskih muslimana“, koja je usvojena 2008, „Povelja ukrajinskih muslimana“ je „manje deklarativna i više konkretna, s obzirom da govori o principima odnosa među muslimanima, računajući na specifičnosti države Ukrajine“. Sahan tvrdi kako Povelja potvrđuje „zainteresovanost ukrajinskih muslimana u očuvanju i jačanju ukrajinske državnosti“, posebno u uslovima aneksije Krima i konflikta na istoku zemlje.

Upravo je ovo ključna teza u genezi novog ukrajinskog društva, koje nastaje u sasvim novim uslovima direktnog (otcepljenje Krima) i „hibridnog“ (podrška separatistima na Donbasu) rata sa Rusijom. Slično kao što je rat u BiH tokom devedesetih ujedinio interese Bošnjaka i bosanskih Hrvata protiv Vojske Republike Srpske, tako je ruska intervencija na Krimu na neki način ujedinila etničke muslimanske zajednice, posebno Krimske Tatare, i Ukrajince.

Dve su žene, čija se javna delatnost povezuje sa muslimanskom zajednicom, postale svojevrsne ikone novog ukrajinskog patriotizma: pobednica ovogodišnje Evrovizije – Susana Džamaladinova Džamala, čija je pesma posvećena deportacijama Krimskih Tatara 1944. godine i medicinarka i dobrovoljka – Amina Okujeva, koja se borila u redovima ukrajinske vojske protiv separatista lojalnih Rusima.

„Veliki broj muslimana bori se za odbranu Ukrajine, pa neka ova Povelja bude njihova vodilja i smernica koja će im doneti korist u sadašnjosti i budućnosti“ – izjavila je Okujeva za Al Jazeeru povodom donošenje tog dokumenta.

Tradicionalne religije 'vještačke' države

Na zatvorenom zasedanju Saveta Rusija-NATO u aprilu 2008. godine, u godini kada se u NATO-u raspravljalo da li Kijev i Tbilisi mogu da se integrišu u tu alijansu, navodno da je Vladimir Putin američkom bivšem presedniku Džordžu Bušu ironično prokomentarisao da „Ukrajina nije ni država“, već zemlja „sastavljena od istočne Evrope i od teritorija koje joj je velikim delom poklonila Rusija“.

Međutim, Putinovo negiranje ukrajinske države i potcenjivanje Ukrajinaca ne mora nužno da ukazuje na negativne predispozicije za razvoj Ukrajine na početku XXI veka. Posebno ako se ima u vidu široko u društvenim naukama prihvaćenu tezu da su sve nacije moderne kategorije i same po sebi „veštačke“, jer predstavljaju političke konstrukte i derivate 19. i 20. veka.

Stoga je veoma teško reći šta u stvari predstavlja savremeni ukrajinski identitet, jer je ukrajinsko društvo jedno od najheterogenijih među tranzicionim postkomunističkim državama. Više od četrdeset miliona stanovnika, od kojih više od dve trećine onih koji sebe smatraju etničkim Ukrajincima, podeljeni su po pitanju religije, jezika i regiona.

Regionalno, to su oblasti raznog istorijsko-civilizacijskog nasleđa, onih koji su s jedne strane bili pod dugoročnim uticajem zapadnih sila (Poljske i Austrougarske) i sa druge strane – Rusije. Jezička je podela na one koji govore na ukrajinskom ili ruskom jeziku. Verski, to je najvećim delom ukrajinska pravoslavna crkva fragmentirana u tri grane pravoslavlja: u priznatu kanonsku ispostavu ruske pravoslavne crkve u Ukrajini – Ukrajinsku pravoslavnu crkvu Moskovskog patrijarhata i dve nepriznate podeljene samoproglašene pravoslavne crkve – Ukrajinsku pravoslavnu crkvu Kijevskog patrijarhata (koja je nastala izdvojivši se iz pomenutog Moskovskog patrijarhata) i Ukrajinsku autokefalnu pravoslavnu crkvu (koja je za vreme komunizma faktički bila crkva u dijaspori, ali nastala iz podela pravoslavnih u Ukrajini). Tu je još obnovljena nakon pada komunizma i veoma uticajna Ukrajinska grkokatolička crkva (ili unijati, katolici istočnog obreda).

Govoreći balkanskim rečnikom, ukrajinsko poluostrvo Krim je podjednako tradicionalna „kolevka“ i za hrišćane, i za islam. Pored pomenute iz Povelje istorije Krimskog hanstva, važnog za muslimane sa tih prostora, krštenje Kijevske Rusije 988. godine takođe je prema nekim izvorima počelo upravo na Krimu, koji je tada bio pod jurisdikcijom Vizantije, nakon osvajanja grada Korsun (bivši Hesones), gde je Vladimir Veliki primio hrišćanstvo.

U Ukrajini je veoma uticajna i jevrejska zajednica. Odnosi između Ukrajinaca i Jevreja daleko su složeniji od onih sa Rusima ili sa muslimanskim etničkim zajednicama. Ono što je veoma važno, jeste svojevrsni kompromis u savremenoj politici kada su u pitanju demokratija, evrointegracije i konflikt sa Rusijom. Tako su lideri jevrejskih zajednica u Ukrajini zajednički u javnosti izneli saopštenje podrške ukrajinskoj Vladi i predsedniku Petru Porošenku, odlučno odbacujući optužbe iz Rusije da je savremena ukrajinska politika bazirana na antisemitizmu. I to nije samo puka ruska propaganda. I sam Putin je za vreme anektiranja Krima, u martu 2014, po prvi put javno reagovao na svrgavanje bivšeg ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča rečima: „Svedoci smo širenja uticaja neonacista, nacionalista, antisemita, koji je vidljiv u nekim delovima Ukrajine, a posebno u Kijevu“.

Uticajni biznismeni i političari iz jevrejske zajednice u Ukrajini aktivno su podržavali stvaranje dobrovoljačkih odreda i pomagali oko zbrinjavanja interno raseljenih lica tokom intenzivnih oružanih sukoba u Donbasu 2014-15. godine.

Međutim, u kompleksnoj situaciji međuetničkih odnosa ne treba zaboraviti na dugogodišnje prisustvo u ukrajinskom društvu „antisemitizma iz svakodnevnog života“, na koji posebno upozorava potpredsednik Svetskog jevrejskog kongresa Boris Fuksman. On pesimistički dodaje da takvu vrstu antisemitizma, bez obzira na rat i solidarnost, „još niko do sada nije uspeo da iskoreni“.

Nedavno su se lideri oko 30 jevrejskih organizacija Ukrajine obratili javnosti sa pismom da državne institucije prestanu sa „iskrivljavanjem“ istorije iz Drugog svetskog rata, posebno u vezi antisemitske aktivnosti Organizacije ukrajinskih nacionalista (OUN) i Ukrajinske ustaničke armije (UPA).

Ipak, specifičnost Jevreja u Ukrajini je u tome, kaže za radio Slobodna Evropa jedan od predstavnika uticajne Dnjipropetrovske jevrejske zajednice Oleg Rostovcev, da za razliku od drugih nacionalnih manjina, oni sebe u toj državi ne osećaju dijasporom, već je „ukrajinsko jevrejstvo deo ruskojezičke zajednice Ukrajine“.

Građansko društvo – najrazvijenije

Kao i većina modernih država, Ukrajina je sekularna država. Iako dominantno hrišćanska, ali podeljena u više konfesija koje se međusobno takmiče za uticaj u društvu, zajedno sa ostalim verskim zajednicama Ukrajina je veoma heterogeno duhovno polje. Takva raznovrsnost može biti povoljna za razvoj posebnog neutralnog prostora – građanskog društva, što se i pokazalo za vreme građanskih protesta 2004. i 2014. godine. Predstavnici većine verskih zajednica Ukrajine stalno su bili prisutni na masovnim protestima, a posebno za vreme najdramatičnijih momenata u „Narandžastoj revoluciji“ i nedavnoj „Revoluciji na Majdanu“, pozivajući demonstrante i vlasti na mir, dijalog, toleranciju i traženje demokratskih načina izlaska iz krize.

Upravo takvo društvo, koje je tolerantno i neutralno prema verskim i nacionalnim pitanjima, može da razvija potencijale građanskog društva koje u Ukrajini većina stručnjaka ocenjuje kao veoma razvijeno i jedno do ključnih stubova ukrajinske demokratizacije. Prema istraživanjima organizacije Freedom House za poslednju deceniju, Ukrajina ima skoro najrazvijenije građansko društvo među tranzicionim postsocijalističkim državama od Sarajeva do Biškeka.

Dokaz toga je i ne mnogo poznata činjenica da je ukrajinsku revoluciju na kijevskom centralnom Trgu Majdanu nezavisnosti 21. novembra 2013. pokrenuo ukrajinski novinar avganistanskog porekla Mustafa Najem, koji je preko svoje Fejsbuk stranice uputio poziv na proteste protiv odluke ukrajinske Vlade da se ne potpiše Sporazum o asocijaciji sa EU. Njegov post na Fejsbuku imao je 1.600 lajkova, 1.225 komentara i skoro 900 šerova i smatra se početkom jednog širokog protesta popularno nazvanog „Evromajdan“.

Prednost – i najveća opasnost

Održivost novog ukrajinskog identiteta je u tome što se njegova heterogenost održava u grupisanju i suprotstavljanju „zajedničkom neprijatelju“ – Rusiji. Upravo je Putin taj koji u jednoj labavoj celini održava protivrečnosti tog novog ukrajinskog identiteta. Ukoliko ne bi bilo zajedničkog imenitelja, možda bi tradicionalni identiteti počeli „da iskaču“ sa međusobnim trvenjem, što je na neki način i u njihovoj prirodi.

Upravo težnja jedinstvenoj i kanonski priznatoj ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi, inicijativa koju je pred vaseljenskim patrijarhom pokrenuo predsednik Porošenko zajedno sa bivšim ukrajinskim predsednicima, jeste proces koji zahteva mnogo strpljenja, napora i neizvesnosti. Ipak, postizanje tog cilja (barem u smislu ujedinjenja neprizantih pravoslavnih crkava) mogao bi ojačati nacionalistički korpus i u Ukrajini favorizovati jednu pravoslavnu crkvu.

Ako se skinu ružičaste naočare, potencijalni neprijatelj ukrajinske tranzicione demokratije jesu direktne posledice rata – siromaštvo, ukrajinski ultranacionalisti i nekontrolisane (kriminalizovane) paravojne formacije. 

Bilingvizam, ruski i ukrajinski, u Ukrajini može predstavljati kulturno bogatstvo i „demokratsko ostrvo“ koje će na postsovjetski prostor (posebno u autoritranu Rusiju) emitovati poruke slobodnog sveta, ali može biti i „okidač“ unutrašnjih podela. Zvanični naziv pobune iz 2014. u Ukrajini je „Revolucija dostojanstva“ i njeni uzroci leže u decenijskim frustracijama, posebno zbog jezika. U Kijevu se još tokom 90-tih govorilo uglavnom na ruskom, a oni koji su govorili na ukrajinskom jeziku bili su smatrani manje vrednim ili „provincijalcima“. Dugoročna rusifikacija je prodirala u sve pore društvenog života i pothranjivala stereotipe „ruska elita – ukrajinski populus“, sve do „Narandžaste revolucije“ 2004. godine.

Ukrajinski nacionalizam u Galiciji, koji je u osnovi bio i jedan od glavnih nosioca ubrzane ukrajinizacije rusifikovanog društva, u stalnom je sukobu i sa drugim regionalnim identitetima. Često i sa ruskim jezikom. Poznati su i animoziteti između zapadnih i istočnih ukrajinskih regiona, koji su skloniji upotrebi ruskog jezika i koji teže Rusiji. I na zapadnoj Ukrajini postoje linije konflikta između lokalnih identiteta, kao što je između galicijskog i rusinskog (u Zakarpatskoj oblasti). Uz podršku „spolja“, te unutrašnje podele u zapadnim delovima mogle bi da otvore takozvani „drugi ukrajinski front“ blizu granica EU (Mađarske, Slovačke, Poljske i Rumunije).

Jer, ukoliko Brisel odustane od integrisanja Kijeva u zonu interesa EU (slobodna trgovina, bezvizni režim), postrevolucionarna Ukrajina razočarana Zapadom i kaljena u ratu sa vojnom velesilom Ruskom Federacijom, mogla bi da postane opasnost ne samo za svoje najbliže susede, odnosno za Zapadnu Evropu i Rusiju, već i za samu sebe.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.