U ukrajinskoj i srpskoj politici najbolje prolaze komičari
Posle prvog kruga ukrajinskih predsedničkih izbora svima je nekako laknulo. Čak i Petro Porošenko je u početku izgledao samouverenije kao neko ko smatra da će sad, kad su samo njih dvojica ostala u ringu, u drugom krugu lakše pobediti komedijaša.
Međutim, prva ispitivanja javnog mnjenja donela su nova otrežnjenja. Onim kojima je „Revolucija dostojanstva“ svetinja – zabrinutost i strah.
Prema istraživanjima ugledne ukrajinske Sociološke grupe „Rejting“ glumac, producent i mezimac tajkuna u drugom krugu ubedljivo pobeđuje dosadašnjeg vrhovnog komandanta.
U svim kategorijama tog istraživanja Volodimir Zelenski je daleko ispred Petra Porošenka, a posebno kod onih birača koji su se već opredelili za koga će glasati u drugom krugu izbora i njih oko 70 odsto spremno je da podrži komičara, dok biznismena svega oko 30 odsto.
Zelenski pobeđuje i kod svih uzrasnih kategorija, a ne samo kod određenih (mladi i proruski orijentisani) kako se ranije smatralo. Zelenski je ispred Porošenka i na regionalnom planu kod birača centra, juga i istoka države, dok su na zapadu njihove šanse – skoro izjednačene.
Ključno u ovom istraživanju je glasanje za političku ličnost, gde je za Porošenka spremno da glasa 75 odsto birača, dok za Zelenskog svega 20 odsto. Oni koji glasaju za Zelenskog 66 odsto u stvari izražavaju protest protiv stanja u ukrajinskom društvu.
Jasno je da se ovde radi o „mega belim listićima“ koji imaju sve šanse da 21. aprila postanu predsednik Ukrajine. To je neviđeni revolt građana koji su pre spremni da pucaju u vlastitu nogu, nego da se vrate na ono kako je bilo.
Ukrajinski analitičari takvu situaciju pred drugim krugom metaforično nazivaju „Treći Majdan“ (prvi je „Narandžasta revolucija“ 2004, a drugi pomenuta „Revolucija dostojanstva“ 2014), u kome su sasvim spontano udruženi s jedne strane oni koji vole Ukrajinu i ponovo protestuju protiv svega protiv čega su protestovali i na prethodna dva Majdana i sa druge – protivnici proevropske Ukrajine. Naravno, ništa bez faktora ruskog „hibridnog rata“, a moguća su još dodatna iznenađenja.
Na filmu – i vlast, i opozicija
I srpsku političku scenu mnogi video kao svojevrsni cirkus. Karikaturista Dušan Petričić predsednika Aleksandra Vučića ponekad crta kao pajaca, dok je njegovo okruženje daleko komičnije od Zelenskog.
Vučićev upad u Institut za majku i dete usred februarske epidemije gripa i negiranje svega onog što su kamere zabeležile prosto je dokaz toga da je u Srbiji laž konstantna politička doktrina i da je vlast toliko bahata da se od nje ne uzdržava čak i onda kada su se protesti upravo zbog tih laži najviše osmasovljavali.
Na sceni lideruje vojni ministar Aleksandar Vulin koji se već duže vreme ponaša kao tenkista iz filma Podzemlje, u režiji dobrog poznavaoca strukture države Nemanje Kusturice. Vulinove aktivnosti su jedan svakodnevni rijaliti šou. Skoro da je neverovatno da vojska kao institucija koja je u Srbiji tardicionalno uživala veliki ugled ima takvu karikaturu od ministra. I dok najtiražniji tabloidi govore o novim pripremama za oslobađanje (zajedno sa Rusima) Kosova, ministar Vulin pred kamerama polaže zakletvu i služi Vojsku Srbije.
Vrhunac groteske jeste gladovanje vlasti protiv opozicije gde je među najglasnijma takođe bio Vulin. Međutim, u performansima ne zaostaju ni žene iz državnih institucija koje napadaju žrtvu koju je predsednik opštine Brus seksualno zlostavljao ili pak službenice koje telima od opozicije brane de facto gradonačelnika Beograda. Komični segmenti filmskih ostvarenja Živka Nikolića – uživo.
I opozicija je deo komedije koja se zove srpska politika. Boško Obradović se zaklinje da je antifašista, Dragan Đilas manipuliše slabim liderima, a novi predsednik Pokreta slobodnih građana i zvezda srpskog filma Sergej Trifunović bezuspešno pokušava da glumi Zelenskog.
Komedija ili tragedija
Svakako da sve može da se svali na duh vremena populizma i zasićenih elitama pomahnitalih masa koje su spremne da za političku promenu svojim glasovima podrže kandidate sa ivce ludila, čiji je najeksponiraniji predstavnik Donald Tramp.
I ranije su birači pravili izlete od zatvorenih, dvoličnih i otuđenih političkih elita u lucidne izbore sa filmskog platna kao što je to Čičolina koja je iz kreveta direktno ušla u politički život Italije ili Švarceneger koji, bez obzira na asocijacije sa terminatorom, ipak nije spalio Kaliforniju.
Međutim, tranzicione, nestabilne i siromašne države kakve su Ukrajina i Srbija sasvim su nešto drugo. U obe te države očekuju da ih Zapad prihvati kao ozbiljne partnere i kandidate u NATO i(ili) EU, ali teško da će u tako zabavnom političkom nastupu u tome i uspeti.
I ne treba da se u tim državama čude i da su zgranuti kada Holandija u slučaju Ukrajine i Francuska u slučaju Srbije (i Zapadnog Balkana) zahtevaju da se dobro razmisli u vezi novih proširenja EU.
Nemoguće je da pomenuti politički i finansijski krugovi u Kijevu i Beogradu nisu svesni posledica, pa opravdano možemo postaviti pitanje: šta je u stvari cilj tog cirkusa? U oba slučaja da svet odustane od njih, ili oni od sveta. Odnosno, u slučaju Ukrajine cilj tajkunskih i (pro)ruskih krugova je definitivno taj da se SAD i EU konačno uvere da Kijev nije pouzdan partner ni za NATO, niti za Uniju. Čaki ni u dalekoj budućnosti.
U slučaju Srbije, političari nacionalisti izgleda nemaju nameru da se, kao u Hrvatskoj, pritaje i prikažu lojalni demokratskim vrednostima i Briselu, a posle ulaska u EU da dele BiH i Kosovo. Pre je u pitanju želja da se nekako odustane od obaveza iz Briselskog sporazuma i normalizacije sa Kosovom, a da se ne izgubi politička podrška SAD i vodećih država EU. Istu tu želju ima srpska vlast i opozicija, pa se zato scene smeha prepliću sa scenama predkonfliktnog stanja. Zapad to sigurno neće prihvatiti i zato ostaje nada da se ceo taj teatar komedije neće pretvoriti u tragediju koju će ponovo skupo platiti gledaoci – birači.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera