Oglasi

Trube iz Apokalipse apostola Jovana

Korona virus je podsjetio da smo smrtni, činjenicu koja se u našoj kulturi duboko potiskuje.
U vrijeme krize vjera može biti ozbiljan životni oslonac, ali ne treba potcjenjivati ni moć zdravog razumaEPA - Ilustracija

Nije lako sačuvati prisebnost i zdrav razum u vreme dok pandemija korona virusa zahvata sve veće delove sveta. Bojimo se virusa, strahujemo za sebe i svoje bližnje, brinemo koliko će ova pošast trajati, strepimo od ekonomskih posledica koje će pandemija ostaviti za sobom, muči nas zebnja u kakvom ćemo svetu osvanuti kad sve ovo prođe. Naši strahovi su razumljivi i opravdani, jer je i opasnost sa kojom se suočavamo realna. Korona virus odneo je već na desetine hiljada života, a epidemiji se ne vidi kraj. Nužna izolacija u kojoj se nalazimo dodatno pojačava osećanje teskobe, nemira i napetosti; čitav život nam je određen i diktiran koronom i njenim posledicama.

Polako klizimo u stanje kolektivne psihoze, svakodnevni su izlivi paranoje na sve strane, a nisu retki ni širenje panike i apokaliptična predviđanja. Doduše, nije lako odoleti panici kad šef države, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, kaže da nam – ukoliko penzioneri budu izlazili sat vremena u šetnju „neće biti dovoljni kompletno Lešće, Novo groblje, Centralno i Bežanijsko groblje, biće malo groblja da primi sve nas, ako se takvi saveti budu slušali”. Pa sad vi sačuvajte prisustvo duha kad vam gospodar vanrednog stanja svako malo duva u one trube iz Apokalipse apostola Jovana.

Moć zdravog razuma

Paničari su poslednji ljudi koje u ovo vreme treba slušati, sad su nam neophodni smirenost, solidarnost i zajedništvo, a ne političari koji razvuku lice u osmeh kad shvate da su stanovništvu uterali strah u kosti. Kao da se ne bojimo dovoljno virusa, samo nam fale straholjupci u vrhu države. Racionalan strah koji izaziva oprez je koristan, ali širenje panike i paranoje je kontraproduktivno i deluje parališuće na čoveka. Kao što kaže fra Drago Bojić: “Strah od koronavirusa ne treba potcjenjivati, ali ne treba ni dopustiti da strah i panika zavladaju našim svijetom. Baš u trenucima straha treba podržavati i sačuvati svoje osobne nade i nade drugih ljudi i cijelog čovječanstva”.

U vreme krize vera može da bude ozbiljan životni oslonac, ali ne treba potcenjivati ni moć zdravog razuma. Naši strahovi se dobrim delom uvećavaju zbog pasivnog položaja u kojem smo se našli. Navikli smo da budemo aktivni, da rešavamo probleme, delatan odnos prema svetu je upisan u našu prirodu, a sada smo prisiljeni da sedimo kod kuće i da budemo pasivni. Takvo stanje stvara osećaj da ne činimo dovoljno, da nam nešto izmiče, da malo toga zavisi od nas.

Djeca epohe

Sve što možemo da učinimo jeste da poštujemo mere opreza, peremo ruke, budemo što više u izolaciji, da ne izlazimo napolje bez preke potrebe, da držimo fizički razmak, da ne dovodimo sebe i druge u opasnost i da se pridržavamo svih propisanih mera. I to je sve. I to nije ni malo ni mnogo, već – dovoljno. To ne znači da smo potpuno izmakli opasnosti, ali smo je zato smanjili na minimum i ne postoji ništa drugo što možemo uraditi. Ako učinimo sve što je do nas, sve što je u našoj moći i vlasti, trebalo bi da nam to donese spokoj. Međutim, to se uglavnom ne dešava, čak i kad učinimo sve što je do nas, i dalje smo ispunjeni nelagodom i teskobom. Što znači da možda imamo pogrešnu predstavu “o onome što je do nas i o onome što do nas nije”, kako bi rekao stoik Epiktet.

Setimo se samo koliko smo vremena u životu proveli baveći se stvarima na koje nemamo uticaj – od sastavljanja nacionalnih reprezentacija do rešavanja svih mogućih svetskih problema. Nije to samo do nas, civilizacija u kojoj živimo podstiče takav način razmišljanja i bavljenje tuđim stvarima, mi smo deca svoje epohe i ne možemo od nje pobeći. Ali, pošto su i civilizacija i epoha trenutno na pauzi, možda je ovo dobra prilika da se podsetimo nekih drugačijih pogleda na svet.

Šta je u našoj vlasti, a šta nije

Kada u „Nikomahovoj etici“ piše o čemu čovek može donositi odluke, Aristotel navodi čitav niz stvari o kojima nije mogućno odlučivati – to su ustrojstvo kosmosa, matematički zakoni, kretanje nebeskih tela, sušni i kišni periodi. Potom kaže da “ni svi ljudski problemi nisu predmet naših odluka. Nijedan Lakedemonjanin, na primer, ne razbija glavu oko toga koje bi državno uređenje najbolje odgovaralo Skitiji, jer mi ne možemo (u takvim slučajevima) uticati ni na koje rešenje”. I na kraju zaključuje: “No, zato mi rešavamo ono što se nas lično tiče i što je u našoj vlasti da uradimo – to je (posle učinjenih ograničenja) jedino preostalo (kao predmet ljudskih odluka)“.

Nije Aristotel usamljen u ovakvom mišljenju, slično su mislili i svi stoici, kao i pripadnici drugih filozofskih škola u antici. Novoplatoničar Jamblih u biografiji “Pitagorin život” ovako piše o pitagorejcima: “Izbegavali su gnev, tugu i nemir, jer je važila zapovest da nikakva nesreća nije neočekivana za razumno biće, već da čovek može da očekuje sve nad čime nema vlasti”. I kinik Antisten misli na sličnom tragu, po svedočenju Diogena Laertija: “Vrlina se sastoji u delanju i nisu joj potrebne mnoge reči ni učenja”.

Pomenuti Epiktet se posebno bavio jasnim razlučivanjem onoga što je u našoj vlasti od onoga što nije. Helenista Miloš N. Đurić kaže: “Početak etičke svesti Epiktet nalazi u oštrom razlikovanju onoga što je u našoj moći, tj. naše moralne volje, i onoga što nije u našoj vlasti, tj. svih stvari i okolnosti spoljašnjeg sveta”. Prvo poglavlje u “Priručniku Epiktetovom” koji je sačinio njegov učenik Flavije Arijan nosi karakterističan naslov “Šta je u našoj vlasti, a šta nije” i počinje ovako: “Od stvari – jedne su u našoj vlasti, a druge nisu. U našoj su vlasti mišljenje, delanje, žudnja, izbegavanje, jednom reči: dela koja od nas proizlaze. Nisu u našoj vlasti: telo, imanje, ugled, spoljašnji položaj, jednom reči: sve što nisu naša dela”.

Memento mori

Zanimljivo je da Epiktet u spisak stvari koje nisu u našoj vlasti ubraja i telo, što možda nije očigledno, ali je istinito: dobili smo ga na korišćenje i moraćemo da ga vratimo, kad za to dođe vreme. Što kasnije to bolje, ali to je neminovno. Pandemija korona virusa podsetila nas je na činjenicu da smo smrtni, činjenicu koja se u našoj kulturi duboko potiskuje. Filozofi starog veka nisu bežali od tog saznanja, već su nastojali da se s njim izbore. Otuda ona čuvena Sokratova misao u Platonovom “Fedonu” kako “svi oni koji su se zapravo predavali filozofiji, nisu ništa drugo radili nego su se pripremali za umiranje i smrt”.

I Epiktet je držao da je filozofiranje vežbanje za trenutak kad ćemo se suočiti sa životnim nedaćama, pa i onom najtežom. Često su ta razmatranja prožeta humorom, evo kako Epiktet u “Razgovorima” razmišlja na tu temu: “Suđeno mi je da umrem. Ako mora smesta, neka umrem smesta. No, ako može i posle jer vreme je ručku, idem prvo da ručam pa ću posle da umrem. Molim, kako? Onako kako dolikuje onome koji vraća ono tuđe”. Odvikli smo se od ovakvih reči i mišljenja, nešto slično teško se može pronaći kod savremenih mislilaca. Ko zna, možda su oni besmrtni.

Od svih ljudi s kojima sam u kontaktu ovih dana i nedelja smireni su jedino oni koji su već ozbiljno bolovali, jedva spasli živu glavu (mada je moglo da bude i drugačije), pa se sad ne potresaju previše, iako spadaju u rizičnu grupu. Što reče jedan moj prijatelj: "Kad dođu apokaliptična vremena ja se neviđeno smirim". Naokolo se šire strepnja i psihoza, a prijatelj mi spokojno šalje mejlove o romanu “Berlin Aleksanderplac” Alfreda Deblina, analize montažnog postupka, razmišljanja o tome zašto se Franc Biberkopf vratio u bandu koja ga je osakatila, ja se u književnu raspravu uključujem koliko mogu, pošto sam i sam počeo da podležem sveopštem strahu i drhtanju. Onda mene bude sramota da se prepuštam zebnji i panici, kad se on već tako dobro drži.

Vanredne situacije zahtjevaju vanredne mjere

Kad Tukidid opisuje kugu u Atini, koju je i sam preležao, na jednom mestu kaže da su mnogi koji bi preboleli odjednom počeli da gaje ispraznu nadu da nikada neće umreti. Takva vrsta psihoze se stvara i danas, ispada da ćemo ako preteknemo koronu živeti večno, da nam nikakva druga boljka ne može nauditi. Nešto slično primetio je i pisac Svetislav Basara u skorašnjoj kolumni, na sebi svojstven humorni, sarkastični način: “Nekako se ustalilo mišljenje da nema druge smrti osim one od korone i da – ako pandrkneš od nečeg drugog – možeš smatrati da nisi ni umro. U svakom slučaju, smrt će ti proći nezapaženo”.

Umesto paničenja i prepuštanja bojaznima, korisniji je uneti malo racionalnosti u opštu histeriju i svesti strah na razumnu meru. U tome mogu da budu od pomoći i citirani antički mislioci koji su precizno razlučivali šta od nas zavisi, a šta ne. Utešno je pomisliti da naše svakodnevno pridržavanje propisanih mera opreza i zaštite ima utemeljenje u filozofiji koja je nastala pre mnogo vekova. Znam da filozofija kod nas baš i nije popularna disciplina, da se doživljava kao nekakvo fantaziranje koje nema veze sa životom i nasušnim ljudskim potrebama, nije ovde uzalud skovana fraza “Nemoj da filozofiraš”, ali vanredne situacije zahtevaju vanredne mere.

Pogotovo što uobičajena predstava o filozofiji ionako nema veze sa stvarnošću, to je danas vidljivije nego ikad. Evo samo jednog primera. Kada su pomenutog Antistena pitali kakvu mu je korist filozofija donela, on je odgovorio: “Sposobnost da se mogu sam sa sobom družiti”. U vremenu sveopšte samoizolacije nema potrebnije veštine.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.